Malo je roditelja koji imaju đake u kući, a da ne brinu o tome kako će ova školaska godina da se završi. Brinu ih skraćeni časovi i potpuno novi metod rada. Deci je potrebna pomoć van škole i zbog toga je sve veća potražnja za privatnim profesorima – ovo je tema kojom se ovih dana bave pojedini mediji.
Bavili se ne bavili, isto im se hvata. Prvobitni panični strah od korone, negde marta meseca, pretvorio se u brigu o budućnosti svakog segmenta naših života. Mladi su, u toj priči, samo jedan segment. Ali veoma važan. Zato što će koliko sutra biti odrasli, ali odrasli sa ogromnim rupama u svom obrazovanju i u krajnjem, u društvenom životu. Otići će u nepovrat nešto, što nikada više ne mogu nadoknaditi.
U takvoj situaciji čoveka hvata tuga. Tuga za nečim što nikakvim zalaganjem ne može nadomestiti, niti nadoknaditi. Normalna nastava se ne može nadoknaditi privatnim časovima, makar ne kvalitetno, kako bi trebalo da bude. A ako se ima u vidu da su i ti privatni časovi, časovi onlajn, onda je sve
Čoveku se ponakad učini da život teče, bez obzira na brojne promene u svakodnevnom obavljanju raznih aktivnosti, ali uopšte nije tako.Časovi su u školama skraćeni, u školu većina đaka ide svake druge ili treće nedelje, a obim gradiva ostao je isti. Nema normalne nastave, nema normalnih ljudskih kontakata, preko potrebnih za život čoveka, kao društvenog bića.
Na skraćenim časovima nema vremena za ponavljanje gradiva i dodatna objašnjenja. Iz tih razloga i dolazi do praznina u znanju i deci je neophodna pomoć. Najčešće se uzimaju privatni časovi iz matematike i fizike, ali i iz lakših predmeta. Privatni časovi se održavaju onlajn, preko raznih internet platformi. Tuga. Neuporedivo, ko da zbrajaš babe i žabe. A kao, šatra, sve teče normalno i život se odvija prilagođen postojećim okolnostima.
Đaci uče, ali nije isto. Roditelji školovanje plaćaju dodatno, a možda su zbog korone i sami ostali bez prihoda. A život ide dalje.
Čak se i takmičenja, koja raduju talentovane đake jer na njima mogu da provere svoje vrednosti i uporede se sa mnogima u svetu, čak su i takmičenja onlajn. Pa dobro, reći ćete. Pa nije dobro, kažem ja. Ništa na svetu ne može đacima da nadomesti druženje, graju u školskom dvorištu, putovanja na raznorazna takmičenja, a o ekskurzijama neću ni da govorim, one se više i ne spominju, a I kako bi. Niko još uvek nije smislio kako bi se odvijala ekskurzija on lajn.
Onlajn život nije moguć u svim segmentima. On je, naprosto, supliment u nužnim situacijama. Loš supliment, koji nikada ne može da bude ono pravo. A što je najgore ne zna se koliko dugo ćemo ga koristiti, ali se pouzdano zna da njime nikada nećemo nadomestiti sve ono što pokušavamo da nadomestimo.
Da je neko namerno smišljao sve ovo, ne bi mogao ovako dobro da ga osmisli. Da nas, već pomalo otuđene, otuđi još više, da nam oduzme i ono malo ljudskosti koju smo čuvali u sebi i da nas pretvori u robote koji rade ono što im neki Krizni štab, ili šta ti ga ja znam ko ne, zapoveda.
Treba li se ili ne treba ponašati po uputstvima nadležnih. Svakako da treba, jer suočavanje sa nepoznatim nam ne daje pravo da previše mudrujemo i sami donosimo odluke. Zato što bismo mogli da ih donesemo na svoju štetu. Ovako barem imamo priliku da nekoga optužimo da nas je loše savetovao.
BIlo kako bilo – u velikoj nevolji smo kao ljudi. Pre svega zarad svog fizičkog zdravlja jer možemo da obolimo od korone,a potom i zbog našeg mentalnog zdravlja jer se u postojećoj situaciji odričemo mnogih stvari, koje su nas radovale. Korona nam je ubila radost i sreću, a šta ćeš više od toga. Goli život i bitisanje i nije nešto čemu se treba radovati.
„Da smo samo živi i zdravi“- reći ćete. Da, ali ne znam kome je to, kao čoveku, dovoljno. Ukoliko živi kao otupljeni balvan, koji živi samo da bi čuvao taj goli život. Izem ti takav život, glasno razmišljam, a mislim da i vi mislite isto.
06.Novembar
