Prvi dan radikalizacije taksi protesta, za samo sat-dva, doneo je čitavu seriju incidenata pošto su Beograđani, po svemu sudeći, uveliko izgubili živce, a posebno nakon potpunog paralisanja Savskog trga i Trga Slavija.
A onda je beograđanima pukao film. Prvo je jedan neznani junak svojim vozilom blokirao kolonu taksista ……pa su za njim krenuli obični ljudi. Pekari, učitelji, starice…..na stotine njih napustilo je stajališta, i stalo pred kola taksista. Tada su taksisti počeli da urlaju na njih i tražili da se sklone.
E tu, na tom mestu leži suština. I trezvena promisao, i saznanje da ulica ne rešava problem. Bilo koji, pa ni problem taksista.
Nama, ovde u Srbiji, ulica postade bojno polje. Mesto na kojem se odmeravaju snage, na kojem se traži i zahteva, na kojem može da se izgovara šta ti padne na pamet – i istine i laži, mesto na kojem može da se psuje i vređa, a bogami i fizički obračunava, jer među onim a na ulici i ma i ljudi slabih živaca.
Ko god i kojim god povodom izašao na ulicu, krije se iza naroda. Narod traži, zbog naroda se čini i narodu se izlazi u susret. A oni, koji na ulici traže pravdu, manjina su u odnosu na veličinu, koja se zove narod. Manjinica, pre bi se reklo. I zaboravljaju da postoji i izistinski narod, što bi rekli klinci. Narod koji je, kada su taksisti u pitanju, negde krenuo. U školu, na posao, da odvede decu u obdanište, u bolnicu, na groblje…….ne bih više da nabrajam, ali svako je krenuo svojim poslom, koji mu je važan, važniji od tasista, njihovih udruženja i poreza koji plaćaju, ili ne plaćaju državi. I taj narod ima svoju muku, svoju malu platu, svoj problem u kući ……..a onda se suoči sa dodatnim, da ga neko usporava da živi, zato što preko njegovih leđa hoće da rešava svoje probleme.
Piše jedan beograđanin juče, jedan od onih građana, o kojima govorim.
„Sedim na poslu i čujem sirene, besne povike ljudi, radničkog sveta koji žuri da zaradi za hleb, žuri da vidi porodicu, žuri do ostarelih roditelja – a ne može nikud da stigne. Ako vas zanima koliko je teško taksistima pogledajte marke vozila kojima blokiraju Beograd. Besni “audi” blokira “punta”. Ogromna nova karavančina preprečila put nekom “jugu”. I oni su mukice ugroženi. Oprostite što ne plačem, gospodo.”.
Taksisti su samo jedan, trenutno aktuelan problem i primer. A ima ih koliko voliš. Setite se samo višemesečnih protesta zaposlenih u katastru, kada građani Srbije nisu ništa živo mogli da završe, kada su gubili i vreme i novac, i živce bez potrebe. Niko im se nikada nije ni izvinio.
Pa onda prosvetara koji svake godine protestvuju po rasporedu časova, ne može da omane. I dece koja pojma nemaju šta su to protesti, ali in njihovi nastavnici primerom odmalena uče da, kada im nešto smeta i žulja ih, izađu na ulicu naprave galamu, budu uporni i obavezno prete radikalizacijom protesta.
Ne bih da nabrajam ostale primere, jer svaki od njih priča svoju priču, a naslov priče je isti: Ucena i pretnja su najbolje oružje za nečasne radnje i ciljeve.
Bog nam dao razum da mislimo i rasuđujemo, i jezik da promišljeno drugima saopštimo – govorili su naši stari. Samo ljudima je to dao, ne i drugim živim bićima. Samo ljudi to imaju, a prednost ne koriste. Doduše, koriste samo u krajnjoj nuždi. Kada im propadnu motke, dreka, vika i ucene…….sednu, pa razgovaraju s onim s kim je trebalo odmah da razgovaraju. I dogovore se u gotovo svakom slučaju. A što to ne može odmah, ne znam. Zapravo znam, jednako kao i vi……..ali mi dojadilo da o tome govorim. Kako ne bih bila pogrešnbo shvaćena, i svrstana na nečiju stranu. Ali, ulica mi se definitivno ne dopada. Kako god me shvatili i sta god mislili. Imam i ja pravo da nesto kazem iz glave.
16.Oktobar
