Ljudi se dele na dobre i loše, nikakva drugačija podela ne postoji, zapravo ne bi trebalo da postoji. A dobri ljudi su po prirodi i humani ljudi, o kojima ovih dana intenzivno razmišljam, suočena sa brojnim tužnim životnim pričama, u kojima humanost igra glavnu ulogu. Ili ćeš da tugu i brigu podeliš sa nekim, pomažući na bilo koji način, ili ćeš da okreneš glavu uz komentar: pa mnogo je takvih u ovoj zemlji, oni nisu moja briga, ne mogu nad svakim od njih da se rasplačem.
“Naše malo nekome može biti mnogo”, rečenica koju je izgovorio davno Duško Radović, ne gubi na aktuelnosti i nikada ne može biti “izanđana”. To malo može biti samo topla reč i osmeh, najsitnija sitnica koju si u prilici da nekome pružiš, do najkrupnijih stvari, ako si čovek i ako si spreman da od svog imanja izdvojiš I pomogneš drugome.
Milion primera bih mogla da navedem iz života, jer kao novinar život svakodnevno gledam ravno u oči. Znam i one sa malo davanja, ali i one koji puno daju. A svi su u tom davanju jednaki, jer svako daje koliko može, važno je u priči da želi i da hoće.
Oduševila me, međutim, priča o malom Petru Pešiću iz Niša koji ima svega pet godina. I ide u obdanište u kojem se sa vršnjacima igra i raduje životu. Odlučio mali Petar jednoga dana, pošto voli da se igra plastelinom, da ručno izrađuje srca, prodaje ih i da sav novac koji sakupi, pošalje nekoj humanitarnoj organizaciji za bolesnu decu. „Da kupe sirup, kada su bolesni”, objasnio je mami.
Tako je Petar svojim delima dokazao da za humanost ne treba ni više ni manje od čistog srca, volje i želje da svima bude dobro i bolje. Kako je Petar to uspeo da razume i shvati u svojoj maloj glavici, a mi odrasli ne razumemo mnogo toga? Kako to Petar sa 5 godina
zna šta je humanost, a dobar deo nas smatra da je humanost kada tamo neko, ko ima mnogo, daje a mi nemamo, ali zato možemo da kritikujemo sve oko nas, do države?
Nije Petar jedini, mnogo je ljudi oko nas koji daju, a niko i ne zna da daju. Ni oni sami ne žele da se o tome priča. Daju da pomognu, a ne da bi se pričalo da su pomogli. Treba čuti priče Marine Adamović iz Obrenovićeve ulice, koja često i sama bude zapanjena količinom novca koju dobije za bolesnu decu, uz propratnu rečenicu da darodavac ne želi da se zna ko je. Sume nimalo nisu zanemarujuće, imajući u vidu da pored Marine zastanu obični ljudi, koji svakodnevno tuda prolaze, i koji se ni po čemu ne razlikuju od ostalih prolaznika.
I nije tačno da oni, koji imaju mnogo, ne žele da daju. Ne žele svi doduše, ali neki daju, a o tome se takođe ne govori. Malo ko zna da je Svetlana Ražnatović zaslužna za izgradnju Roditeljske kuće u Beogradu. Pre par dana slučajno sam saznala da je Jelena Karleuša pomogla da devojčica Sofija, koja boluje od sarkoma, uskoro ode na lečenje u Grčku.
Sve su to priče o ljudima, koji zavređuju pažnju. Daleko veću pažnju od onih koji su uradili nešto loše, pa nam grozotama svakodnevno kvare i dan i život.
Vraćam se Petru, jer on mi je u ovakvim pričama najvažniji. Petar, koji je imao sreće da se rodi u porodici u kojoj se, očigledno je, neguju istinske vrednosti. Klinac koji je, svojim delima, počeo od svoje pete godine da širi dobrotu i uči drugare oko sebe šta je to humanost. Pogledam Petra, pa pomoslim: more ima nade, ko kaže da nema. Važno je samo gledati u Petra i njemu slične, i zaboraviti na postojanje svih onih, koji bi da pokvare svet.
25.Oktobar
