Cenovnik za venčanja i sahrane, koji javno kruži internetom ovih dana, šokirao građane! A što ih je šokirao, pitam se, kada već dugi niz godina usluge plaćaju, samo im niko nije zvanično pokazao cenovnik.
A po tom cenovniku najskuplje je venčanje, do 7.000 dinara. Crkvene usluge su lepo predstavljene kao u restoranu, doduše malo skupljem, jer za 600 dinara možete da dobijete samo „činodejstvo u zabranjene dane“.
Skupo je i opelo (5.500), krštenje košta 5.000 dinara, a da osveštate kuću – 3.000 dinara.
“Ukoliko vernicima traže nagradu za venčanja, sahrane, kršenja ili osveštenje vodice, sveštenici mogu dobiti opomenu, ukor, premeštaj u drugu parohiju, ali i izgubiti službu. Sveštena lica koja od vernika budu iznuđivala nagrade za sveštenoradnje ubuduće biće najstrože kažnjavana”, čitamo nekoliko godina unazad, odkad je počela rasprava o ovoj temi.
Narodski rečeno, sveštenici ne bi smeli traže dodatni novac za sahrane, krštenja, venčanja, osveštavanje vodice… Ukoliko se utvrdi da su napravili prestup, među koje spada i ovaj, mogu biti svrgnuti, pa čak i doživotno lišeni sveštenog čina, navedeno je u nacrtu predloga novog ustava Srpske pravoslavne crkve.
Verski analitičar Draško Đenović smatra da je vrlo teško dokazati šta je to iznuđivanje za sveštene radnje.
“ Vi možete da tužite popa, ali time niste ništa rešili jer taj isti pop sutra treba da vam dođe u kuću. Ne verujem da će on izgubiti posao zato što je uzeo pare od sirotinje raje. Mislim da od tih kazni neće biti ništa, ali svakako oni koji iznude novac treba da budu kažnjeni. Postoje sveštenici koji uzimaju više para za neke obrede” – priča Đenović i dodaje:
„Problem se može rešiti jedino uvođenjem jedinstvene tarife ili odrediti parohijal gde je porodica dužna da na godišnjem nivou plati Crkvi određenu sumu za koju će joj biti obezbeđeni i vodica i sahrana i krštenje.”
I eto, tarifa sada postoji, a mi se nad njom čudimo i zgražvamo, pa kao nismo znali, pa kao iznenađeni smo jako. A svakodnevno po tom pisanom ili nepisanom cenovniki plaćamo sveštenim licima njihove usluge, ljubeći ih pri tom u ruku i klanjajući im se, a potom se zgražavajući nad njihovim činom, u kojem smo i sami učestvovali.
Mnogi šire dezinformacije i niko da se pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo.
Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje, kažu na sve ovo sveštenici. U ovoj zemlji se više isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude. A Bog, po svemu sudeći, ne daje platu svojim “izaslanicima na zemlji”.
Simpatično je to što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da je Crkva tu zbog drugih razloga i da su i oni ljudi kojima su potrebna sredstva za život. Dakle, potrebne su im pare jednako kao i muzičarima.
I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih, otprilike 10-15% dobrostojećih, koji luksuzno žive i voze se u skupim automobilima, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu. Postoje i sveštenici koji zaista to jesu u pravom smislu te reči, i koji kao i svi ostali ljudi treba od nečega da žive, a i dom, odnosno crkvu da održavaju, kako bi mogli služiti Bogu, i nama.
A mi smo u poslednje vreme postali vrlo pobožni, ako se ne varam. Te nam je tako zgražavanje nad cenovnikom pomalo licemerno.
23.Januar
