Juče je bio međunardni Dan humanosti , koji se od 2003 godine obeležava širom sveta. Toga dana izveden je bombaški napad na sedište Ujedinjenih nacija u Bagdadu, pri čemu su poginula 22 humanitarna radnika. Njima u čast, a I svima onima koji rizikuju život da bi pomogli ljudima u nevolji – odlučeno je da se toga dana svake godine na neki način taj datum obeleži.
Dan humanosti obeležen je ove godine u Beogradu u organizaciji humanitarne fondacije “Novi Beograd”, koja je održala prvu “Šetnju humanosti” beogradskim ulicama. Zato što biti humanista – nije samo rizikovanje života, već i osećaj za druge i spremnost da se čoveku pomogne u nevolj. A meni se čini da je ta spremnost iz godine u godinu sve intenzivnija i iskrenija.
U prilog tome govori i činjenica da su sve relevantne organizacije u Srbiji, među kojima su fondacija “Novak Đoković”, “Ana i Vlade Divac”, fondacija “Podrži život”, “Delta”, “Blic” i mnoge druge – podržale organizaciju “Šetnja humanosti”.
Zašto je važno podržati “Šetnju humanosti”? Pa zbog toga što šalje svima poruku solidarnosti, nastoji da probudi svest kod onih, kod kojih se malo uspavala, da shvate da uvek, u svakom vremenu i svuda postoji neko, kome je pomoć potrebna.Takvi ljudi su sami, prepušteni sebi, nemaju vremena da se bore za svoja prava, jer se najčešće bore za goli život.
Dobro je što su se poslednjh godina u Srbiji pojavila humanitarna udruženja iza kojih stoje jaki ljudi i imena koja se poštuju cene. Poput Novaka, Divca, Šapića…… Ulivaju sigurnost da će novac otići baš tamo gde je to potrebno, a istovremeno u prilici su da i sami budu od velike pomoći.
Ovi ljudi povlače neke druge ljude iz svih gradova naše zemlje, koji nastoje godinama unazad da se individualno bave humanitarnim
radom. Poput Marine Adamović, humanitarke iz Niša. Jer, sve je lakše i jednostavnije, kada je organizovano i ima razrađen sistem rada.
Uliva nadu saznanje da se humanost širi na našim prostorima. Da ljudi postaju empatičniji, da se mnogi trude da na neki način pomognu. Uključujući i medije koji o svemu tome malo više pišu. I nema lepše vesti od one u kojoj se kaže: Prikupljen novac za lečenje nekog deteta, čiji je život spašen. Zahvaljujući svima koji su u priči učestvovali. I onom, ko je dao više hiljada evra, i onom ko je izdvojio 100 dinara. Humanost se ne meri novcem. Dao je ko je koliko bio kadra da da, a neko će ostat živ, samo zahvaljujući humanom gestu svakog pojedinca. I svi se raduju. Humanost neminovno proizvodi radost.
Zato su besmislene primedbe pojedinaca zašto decu lečimo SMS-om. To je obaveza države. Pa lečimo ih SMS-om da bi im spasili živote. Da ne bismo gubili vreme, jer život ne čeka. Ni nas, ni državu. Država daje onoliko, koliko može, a mi dodamo onoliko, koliko smo humani da izdvojimo.
Humanost je vrlo širok pojam, i ne dovodi se u pitanje. I ne dopušta preterano filozofiranje, jer čim počneš na ovom polju da filozofiraš, postaješ sumnjivi humanista. Da je poljakinja Irena Sendler, koja je iz Varšavskog geta za vreme Drugog svetskog rata spasila 2 500 dece, filozofirala, taman toliko dece bilo bi mrtvo.
Prošle godine Irena Sendler je bila predložena za Nobelovu nagradu. Nije je dobila. Nagradu je dobio Al Gora, filmom o zagrevanju planete. Njoj nagrada nije ni bila potrebna. Njena Nobelova nagrada su 2500 spašenih života,
A ovakvi ljudi, poput Irene Sendler, su nagrada čitavoj planeti, i što ih je više bolji smo ljudi.
Rekoh – humanost ne trpi filozofiranje, niti traži zahvalnost. Humanost je način života pojedinih ljudi, a Dan humanosti prilika da se i neki drugi zaraze ovim virusom. Od njega se ne umire, od njega se živi.
20. avgust
