Proslavismo Badnje veče kako smo znali i umeli.Kako su nas naši stari naučili, ili smo pročitali u knjigama učeći u novije vreme, jer nam je obeležavanje ovog velikog hrišćanskog praznika u periodu komunizma bilo zabranjeno. Pa su se naši preci skrivali od javnosti, poštovali red, ali daleko od očiju onih koji su ih budno nadzirali, ne mogavši ni radost da javno pokažu.
Sada to možemo, niko nam ne brani, i činimo……možda i više od onoga što se od nas traži. Narod smo koji voli da preteruje u svemu, pa i u veri.
Jer, Božić je porodični praznik i slavi se u kući. Smatra se da bi tog dana svi, koji su tokom godine bili u svađi, trebalo da se izmire i oproste uvrede.
Rekoh, preterujemo u svemu, pa i u veri. Lepo je što Božić danas možemo da slavimo sa svojim ukućanima i radujemo se prazniku, koji po veri u kuću donosi ljubav, slogu i sreću. Mnogi u Srbiji to upravo tako i čine. Srećni što su u prilici da ovaj veliki hrišćanski praznik praznuju onako, kako treba i kako crkva propoveda. U ponečemu, možda, i odstupe od starih običaja, ali Bog prašta. Oprostiće i naše neznanje. Važno je da, sve što radimo u ova dva dana, radimo od srca i sa željom da se približimo veri koju smo zapostavili. Česnicu umemo da umesimo, posna jela da pripremimo, da se okupimo oko stola to uvek volimo, ali i da naučimo da barem toga dana budemo iskreno ljubazni jedni prema drugima, da zaboravimo na svađe i razmirice i da jedni drugima poželimo sreću.
Ne dopada mi se neka vrsta institucionalizacije praznika, koji je od Boga i koji je namenjen porodici, a ne institucijama. Čemu slave i proslave u opštinama i drugim institucijama, čemu džinovske pogače u kojima je novčić namenjen nekom slučajnom građaninu, čemu darivanja od strane onih koji ti nisu porodica, i čemu pompa i slikanje za javnost, kako bi dali do znanja da smo vernici, i da poštujemo Boga? Možda ja nisam u pravu, ali ne dopada mi se. Jer, ponavljam, Božić je praznik koji se slavi u krugu porodice, za Badnje veče ne dolaze gosti u kuću, za Božić dolaze samo oni najbliži. Na trpezu se iznosi mnogo toga simboličnog, ne i mnogo toga što označava izobilje. Iznosi se ono što imaš i možeš, ne ono što s mukom kupiš kako bi bio jednak sa drugima. Na Božić se pokazuje ljubav, ali i skromnost i smernost u svemu. Nije ovo praznik za pokazivanje, već za duhovno radovanje. Ako se vratimo u istoriju, znaćemo da je Božić počeo da se slavi u Rimu, daleke 354 godine, na dan kada se prethodno slavilo rođenje rimskog božanstva sunca, Sol Invictus. Pod kuće se, po tradiciji, posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent staje u Vitlajemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.
Badnjak i česnica su simboli ovog praznika. Česnica, u koju se stavlja novčić, mesi se i lomi na Božić na onoliko delova koliko ima ukućana.U česnicu se stavlja novčić od srebra ili zlata koji simbolizuje dar noovorođenom Hristu, a veruje se da sreća čeka onog, u čijem komadu bude novčić.
Iskreno se nadam da smo makar to uradili kako valja. I da smo oprostili jedni drugima sve što nas je tokom godine mučilo, da smo uspeli da barem tog dana imamo dovoljno ljubavi u sebi, makar za svoje ukućane, da imamo veru i nadu da će sutra biti bolje i da sreća zavisi od nas. Od toga kakvi smo ljudi i koliko smo spremni da dajemo, kako bismo nešto i dobili. Jer sreća nije poklon koji ćemo dobiti novčićem u česnici. Sreća je naš trud i zalaganje da je dosegnemo. A vera je ključna u svemu tome. Baš zbog toga treba da je negujemo i čuvamo u sebi, da je delimo sa bližnjima i da nam je ljubav putokaz u životu.
Zato se sve ovo, vezano za Božić kao praznik, radi u kući, a ne na ulici. Jer sve polazi iz kuće, tu se čovek rađa i oblikuje kao čovek. Ulica je mesto na kojem se svi mi, kakvi god bili, srećemo, i gradimo društvo u kojem živimo. Kući se treba vratiti, ne bi li nam i društvo bilo drugačije.
Razmislite o tome kada izgovorite danas „Hristos se rodi“.
7.Januar
