Navršava se tačno godinu dana otkako su počeli protesti „ 1 od 5 miliona“. Za to vreme protest je menjao ciljeve i organizatore, ali je održao grupu građana koja će i u narednom periodu izlaziti subotom na ulice protiv vladajuće koalicije.
Građani su prvi put izašli na ulice 8 decembra prošle godine, pod sloganom „Stop krvavim košuljama“ što je bio odgovor na napad koji je doživeo tadašnji lider Levice Srbije Borko Stefanović i aktivisti ove stranke u Kruševcu. Ubrzo je protest građana dobio naziv „1 od 5 miliona“, a tako se zove i danas.
U tih godinu dana jedino je naziv ostao netaknut. Sve ostalo se menjalo od subote do subote. Protest je menjao i organizatore i zahteve – od onih koji se odnose na ostavke predsednika države, premijerke i predsednice parlamenta, preko zahteva za slobodne i fer izborne uslove, do današnjeg promovisanja bojkota izbora.
Pokušaj da se protest raširi po celoj Srbiji, makar u većim gradovima, nije urodio plodom. Niš, kao veliki grad, tipičan je primer neuspeha protestvovanja na ovakav način – bez jasno definisanih ciljeva, bez ključnih likova koji drže masu na okupu, bez autoriteta kao kohezione snage i na kraju bez energije koja pokreće ljude da bez rezerve teže ka nečemu, šta god to nešto bilo. Ne samo da je broj okupljenih, konkretno u Nišu, uvek bio mali , a vremenom se munjevitom brzinom smanjivao do šačice naroda, koja se je teškom mukom i sa kašnjenjem okupljala u centru, kao da tu dolaze „pod moranje“ što bi rekli naši stari.
Parole koje podsećaju da je Niš grad u kojem je sve počelo i iz kojeg su krenule sve demokratske promene, ništa nisu pomogle. Naroda je bilo sve manje i manje, do trenutka u kojem su uporni novinari, željni promena koje podrazumevaju promenu Vučića, bili takoreći sami sa sobom i svojim kiamermanima i fotoreporterima, na trgu kralja Milana. Više nije vredelo, čak je bilo kontraproduktivno, jer su se organizatori brukali u svakom bogledu. I u pogledu broja okupljenih, i u pogledu govornika koji nisu znali dali su pošli ili su došli, ni u pogledu energije, jer su okupljeni podsećali na ošamućenu masu, koja samo što se ne sruši onde na trgu. Mlitavo i bezosećajno uzvikujući nekakve parole, oko kojih se takođe nisu dogovorili, delovali su kao raštimovani orkestar.
Beograd nisam videla uživo, zato se ne usuđujem o njemu ni da govorim, ali Niš me je razočarao, imajući u vidu da poznajem i onaj Niš iz 97-me i 2000-te godine. Sasvim je nebitno jesam li za, ili protiv takvog Niša, imam pravo da kao novinar primetim da ovi aktuelni protesti u proteklih godinu dana nisu čak ni loša kopija nekadašnjih. Upinjanje da se stvar zataška izgovorom da su tribine mnogo pogodnije mesto za priču o rušenju vlasti, ne pali. Tribine su bile samo mesto da se poraz, baš očigledno, ne prizna. Nego , kao borimo se, ali molimo boga da nas ne upucaju.
Analitičari kažu da je ključni rezultat ovog protesta – buđenje svesti i energije, da je pokazao da je otpor moguć uprkos svemu i da ne postoji razlog za strah. Njegova budućnost zavisiće od saradnje političkih stranaka i civilnog sektora .
– Imali smo mrtvo more do protesta, koji su pokazali da je otpor moguć. Sada imamo godinu dana zvuka laganog buđenja iz jedne vrste straha, apatije u kojoj su se mnogi vodili maksimom “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se” u smislu partijske knjižice – objašnjavaju analitičari.
Imali smo, dakle, mrtvo more. Sada nemamo mrtvo more, ali imamo mutno more, u kojem ne možeš da razaznaš koje ribe plivaju. Pomešale se sve vrste, svima njima treba nešto drugo, nemaju zajednički imenitelj za opstanak u tom moru, pa upravo zato povremeno iskoči neka sabljarka sa testerom u ruci, pokušavajući da stvar reši odmah i sada.
I tako se sve odvija evo već godinu dana. Uz brojna iznenađenja onih koji protestvuju (u Beogradu, na drugim mestima odavno ne) i uz povremene čudne performanse, koji bi trebalo da nas bace na patos. I bace nas, ali glupim zamislima pojedinaca da osmisle protest i privuku narod.
Karikaturista Dušan Petričić, jedan od govornika na protestima, kaže da je među onima koji već godinu dana izlaze svake subote na proteste.
– Jubilej od godinu dana je lep period koji bi morao da zabrine Vučića jer koliko god ljudi izašlo na ulice, to su ljudi koji su nepokolebljivo odlučili da protestuju protiv vlasti i nemaju nameru da odustanu. Nebitno je da li su ti protesti inicirani od strane političkih partija. Ja imam lični, privatni razlog da protestujem svake subote, to je pitanje sopstvene savesti, i meni ne smeta ako pored mene šetaju i predstavnici opozicije.
Čudan motiv, i meni nerazumljiv, moram da priznam. Ali pozdravljam svakog, ko smatra da probleme u životu može da reši izlaskom na ulicu i bilo kojom vrstom performansa. Ako može, neka izvoli sve dok mene, i meni slične, ne ometa da i ja koristim svoj način da probleme rešim. Mislim da je to u redu, i pošteno.
27.Novembar
