Fejsbuk vrlo često može da bude od velike koristi, ukoliko ga s pažnjom gledaš, biraš sadržaje kojima ćeš posvetiti pažnju i udubiš se u razmišljanje o pročitanom.
U jednoj popularnoj Fejsbuk grupi osvanula je priča nekog normalnog mladog momka koji se zove Stefan Simić, priča iz beogradskog Tržnog centra koja me je podstakla na razmišljanje i na neki način otvorila ranu o zaboravljenim vrednostima i izgubljenim usput stvarima za kojima svaki, iole normalan čovek, do neba žali.
Dogodilo se to, kaže Stefan, u Rajićevoj u Beogradu, u Tržnom centru u kojem je šetao Rade Šerbedžija. Sam sa štapom, nešto je kupovao, šetao stepenicama gore dole tražeći.Niko ga i ne primećuje, a kamoli da se oduševi i priđe mu. Ali je zato grupi momaka u prolazu zasmetao, pa su dobacili : „Skloni se matori da prođemo, šta se tu kilaviš, vidiš da žurimo.“
Ko zna je li ih Šerbedžija čuo ili se je pretvarao da ih ne čuje, ali je čuo momak koji je bio preneražen slikom koju je video, i razočaran ponašanjem svojih vršnjaka za koje je osuda blaga reč u pomenutoj situaciji.
Ova slika iz života naše današnjice, samo je zrnce koje je odlika ponašanja većine u uslovima u kojima živimo, i obezvređenim vrednostima koje prihvatamo bez pogovora i trunke razmišljanja. I ne zanima nas uopšte kako će neko reagovati na ovakvo bahato ponašanje, jer „tih nekih“ koji bi reagovali je sasvim malo i utapaju se u bezličnu masu većine, koju pokreće neki suludi ritam nevaspitanog i nekulturnog ponašanja. A o neznanju i neinformisanosti ne bih ni da govorim.
Jer, da imaju saznanja, znali bi ko je Rade Šerbedžija. Znali bi da je on veliki umetnik koji je obeležio naše prostore pojavom, harizmom, glasom, pričanjem, ali i ćutanjem. Znali bi da je to čovek koji je objedinio mnoga prostranstva, čija umetnost traje više od pola veka, znali bi mnogo toga što bi ih nateralo da se pred ovakvim likom poklone.
Ali oni, kao i mnogi drugi iz njihove generacije, to ne znaju. Da se je kojim slučajem umesto Radeta Šerbedžije pojavio Baka Prase sve bi bilo drugačije, jer o njemu znaju sve, čak i broj patika koje nosi. Gurali bi se i utrkivali ko će napraviti selfi sa njim i postavljali se na društvene mreže ponosni što su, eto, ugrabili priliku i bili privilegovani da se slikaju sa „junakom njihovog doba“. Demantujte me, ako mislite da grešim.
Ljude u godinama, ali i one sa neoštećenim mozgovima hvata tuga nad ovakvim pojavama. Zato što postaju pravilo ponašanja, zakon takoreći, zato što nam odnose mlađe generacije u nepovrat, zato što od njih prave idiote kojima povratka nema, zato što nas pretvaraju u nešto, čega smo se pre par decenija stideli.
Veličina, poput Radeta Šerbedžije, neće zameriti mladim ljudima na ovakvom ponašanju. Ignorisaće ih i otići svojim putem, u to sam sigurna. Otići će u svoj mir ili nemir, samo je njima znano. Problem je u tome što sa Radetom Šerbedžijom, i njemu sličnima, odlazi sve ono što je vredelo i što smo voleli. Sa njim odlazi „Ne daj se Ines“, odlazi „Selma“, Svetlana iz Mostarskih kiša, odlazi Arsen, Kema i toliko toga još, što je vredelo i što je bojilo društvo u kojem se je rađalo i živelo.
Ostaje Baka Prase, jutjuberi, ostaju grand zvezde, pa ako baš hoćete i „zadrugari“, ostaju nazovi vrednosti na kojima počiva kultura naše dece i dece naše dece, koju vaspitavaju na svom primeru…..ostaje nešto što ne može skoro da se popravi, ako se ikada uopšte popravi.
Pa se pitam: gde je izbio kuršlus? Jesmo li mi ti koji su ga izazvali, ili nam je nametnuto? Ili sve zajedno? Uliva nadu mali broj onih, koji su drugačiji. Vredni pažnje i poštovanja. Poput mladog čoveka koji se zove Stefan Simić i koji je sve ovo uočio i napisao na Fejsu. Možda će neko i pročitati, slučajno ili greškom. I možda će uočiti, pa će možda i da se raširi misao o tome. Eto, ja nađoh za shodno da na svoj način prepričam u nadi da će me neko čuti, i razumeti.
02.decembar
