Izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju se staje na put samovolji izvršiteljima, koji su naplaćivali troškove deset puta već od iznosa osnovnog duga, rečeno je juče u Skupštini Srbije.
„Stajemo na put samovolji ljudima kojima smo dali javna ovlašćenja da obavljaju taj posao. Ne možemo da im dozvolimo da rade šta hoće“, istaknuto je tokom rasprave o amandimanima o predlogu izmena i dopuna tog zakona.
A bahati izvršitelji, kao zveri koje pred smrt najviše ujedaju, koriste poslednje trenutke “izvršiteljskog raja na zemlji“, da otmu, što se još oteti može.
Istoga dana, kada su poslanici u Skupštini raspravljali o amandmanima i samovolji izvršitelja, naš poznati niški izvršitelj Miljan Trajković je bez ikakvog papira, kako tvrde očevici, izbacio iz stana Nišlijku Snežanu Stojilković i njenog sina, zbog duga koji ima njen bivši suprug, iako je nakon razvoda, kako kažu, stan u Katastru upisan na njeno ime. Tokom iseljenja intervenisala je i policija i Hitna pomoć, koja je zbrinula ženu, jer je u jednom trenutku pokušala da se polije benzinom i bila je u lošem stanju. Novinari Južnih vesti zatekli su majstore koji menjaju bravu na stanu u Ulici Gavrila Principa 16 u Nišu, a kako je ispričao rođak porodice koja je ostala bez stana – Srđan Stojilković, izvršitelj Miljan Trajković nije hteo da pokaže nikakav dokument na osnovu koga je iselio ženu koja je invalid i njenog sina.
Tako je ova porodica ostala bez stana zbog duga koji ima Snežanin bivši suprug, iako je, nakon brakorazvodne parnice stan pripao njoj i upisan je u Katastar na njeno ime.
O čemu mi ovde govorimo? Zakoni postoje, a oni koji ne valjaju mogu da se manjaju. Mi u Srbiji imamo najbolje zakone, tako barem kažu istraživanja sprovedena u ovom regionu. Bolje od zemalja u okruženju. Ali mi ovde u Srbiji imamo i Miljane, koji se izveštili u pronalaženju rupa u Zakonu, a zarad sticanja lične koristi. Ma šta izveštili, doktorirali na tome. A ujedno stekli imunitet na empatiju, osećanja i ljudske sudbine.
Briga nekog za baku invalida! Izbacujući je na ulicu on ne vidi čoveka u nevolji, vidi novac, puno novca koji će stići u njegov džep. Čak i da se pojavi trunkica griže savesti, sažaljenja i nekakvog osećanja, ona će nestati, čim se slučaj okonča. A novac će ostati, do sledeće prilike i sledeće žrtve.
Jer, građani nisu ništa drugo, do žrtve. Žrtve moćnih, koji imaju instrumente u rukama da otimaju, a da se to ne zove otimanje, već sprovođenje zakona.
Ovo je samo jedan u nizu ovakvih slučajeva. Drastičnih slučajeva, u kojima čovek ostane bez krova nad glavom. One sitnije, kao što je naplaćivanje i do 40 hiljada za dug od jedne hiljadarke, ne računam. Trebalo bi da imate cenovnik izvršitelja u rukama, pa bi vam bilo jasno da se to lako nakupi. Tu je i podizanje slušalice, i spuštanje, i zvanje telefonom, i pogled kroz prozor……..jer izvršiteljski pogled nije isti, ko i građanski. Pa kad se sve to nakupi, dođe mu 40 000 dinara. Ali to, rekoh, ne računamo. Sitna je to para, za užinu izvršitelja.
Zanima me samo imaju li izvršitelji dušu? Imaju li neku porodicu, neke bližnje, neke ljude koje vole i ne bi želeli da im se ovako što događa? Zakon je zakon, reći će neko. Tačno, ali postoje i moralni zakoni, po kojima i prema najgorima treba da budeš čovek, a kamoli prema jadnima, siromašnima, bolesnima i starima.Gde li će im ta „izvršiteljska duša”.Ako je po pravdi – u pakao. Ako je po
njihovoj pravdi, u raj. Sigurna sam da su mnogi od njih proteklih godina nakupili dovoljno para, da i Svetog Petra mogu da potkupe.
26.Juli
