Zaustavljeno je širenje vatre na Staroj planini. Trenutno se kod lokaliteta Arbinje samo dežura. Situacija kod lokaliteta Topli Do je nešto teža i tamo je više od dvesta ljudi na terenu, rekao je za RTS Zvonimir Baković iz „Srbijašuma”. Očekuje se dolazak ruskog aviona „iljušin 76”. Otprilike tako glasi jedna od informacija na ovoj našoj, po mnogo čemu, drugačijoj planini od ostalih.
Sada, kada vatra tinja, setismo se da otvorimo usta i progovorimo o najvećoj šteti koju je požar izazvao, o ekološkoj šteti.Jer druge štete, na sreću, nema.
A Stara planina je, kako kažu prirodnjaci, srpska prašuma, rezervat prirode, biser prirodne lepote, oaza mira ……i da ne nabrajam više imena, koja su joj nadevali do sada. Sada se , dobar deo nje, može nazvati zgarištem. Ružan naziv, posle svih pobrojanih, priznaćete.
Stara planina je planina bogata, ne samo drvećem, već i retkim endemskim biljkama, životinjama kojih ima samo tamo i nigde više, bogata je rekama, vodopadima, jednom rečju bila je prebogata najlepšim prirodnim lepotama na Balkanu. Mnogo toga je u ovom požaru nestalo, ko mehur od sapunice. I ne može da se sagradi za mesec, dva, ili godinu kako se kuća, izgorela u požaru, gradi. I ne može više nikada da bude ono što je bila.
Prema procenama stručnjaka potrebne su godine, decenije, pa i vekovi da na tom mestu bude isto , ko što je bilo. Ili makar slično. Izrašće nova stabla, ali ne i stoletna koja su izgorela, jer su njima potrebna stoleća da bi se podičila svojom vrednošću, koju s godinama nose.
Osim toga, kada su gorele šume Amazonije, svi su govorili da gore pluća planete. Pa i sada su gorela pluća, potrebna – možda ne celoj planeti – ali ljudima u okruženju Stare planine.
Negde pročitah, onako skromno i između redova, nenametljivo, ko da nije važno – da je ljudski faktor odgovoran za požar. A važno je, pa nema kud. Jer to, u prevodu, znači, da do požara uopšte nije ni trebalo da dođe, da smo mi ljudi, bili drugačiji. Da smo se odgovornije i brižnije ponašali prema prirodi. Ali nismo. Ko što se neodgovorno ponašamo i prema drugim stvarima sve dok ih ne izgubimo, a onda se hvatamo za glavu, pravimo paniku, i država se diže na noge. U svim situacijama po pravilu reagujemo post festum.Zato što, očigledno je, ne razumemo ili ne želimo da razumemo suštinu. A suštinu života na zemlji razumeo je, naizgled, mnogo primitivniji čovek od nas, indijanski poglavica Sijetla, koji je daleke 1854 godine napisao pismo aameričkom predsedniku u kojem se, pored ostalih mudro izrečenih misli o prirodi, kaže.
“Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.”
Mislim da ništa više ne treba reći. Neki će, možda, kazati da je ovaj tekst patetičan. Neka. Neka kažu, a neka je i patetičan, ako može bilo koga da trgne. Da nas probudi i spasi od samouništenja. Kao što vidite, priroda ne prašta. Kad tad nam uzvraća udarac, a on je mnogo strašniji, no što možemo da zamislimo. Te stoga, požar na Staroj planini i nije toliko strašan, bez obzira na sve pomenuto. Ali je velika opomena za sve nas, ukoliko se ne uozbiljimo. Jer mi smo taj ljudski faktor, koji se stalno spominje. I mi smo krivci za sve što nam se sa prirodom događa. Pa što onda ne stavimo tačku na krivicu?
01.Novembar
