Preskočila sam jučerašnji da, Dan mladosti u staroj Jugoslaviji, preskočila sam ga – priznajem – sa predumišljajem, ne bih li izbegla strele otrovnice, ružne komentare neukih i nerazumnih ljudi, ne bih li zaštitila sebe od onih koji misle da sve znaju, a pod milim Bogom ništa ne znaju.
Preskočila sam da kažem koju reč o tom danu, a onda poče da me hvata nostalgija, zgrabi me griža savesti, i ubi me lični kukavičluk koji me je sprečio da juče progovoorim o tome.
Ali nikad nije kasno za iskrenu i poštenu misao. Eto, žao mi je i iskreno se kajem što juče mladima nisam rekla: Srećan vam dan mladosti, iako ne znate šta je to, srećan vam zarad sreće koju vam želim i zarad vremena u kojem je mladost zaista bila uvažena. I neću da vam pričam bajke o Titovom dobu, o tome kako je 25 maja bio njegov rođendan koji je vremenom počeo da se slavi kao Dan mladosti, neću da vam pričam kako se je tada živelo i kako nam je bilo dobro, neću zbog toga što će me oni – koji blage veze nemaju kako je bilo – ko iz topa demantovati. Isti oni koji uvek bolje od tebe znaju kako ti je. Isti oni koji te uče demokratiji, a ne dozvoljavaju ti da misliš i izgovoriš ono što misliš. Sve to neću, jer mi to nije bila ni namera.
Drug Tito je umro! To ponavljaju mnogi kada krenu sećanja na neka prošla vremena. Znamo da je umro, nismo retardirani. Jednako kao što znamo (mi stariji), šta je sve otišlo sa njim na onaj svet. Šta je lepo otišlo. Jer loše nije bilo vidljivo, loše poznaju samo oni koji se “razumeju“ u neku višu politiku, i domaću i svetsku, i koji nekome tamo, ko im diktira pravila, veruju više no rođenim očima.
Neka oproste svi takvi, ali ja ipak više verujem svojim očima i svojim ušima. A moja čula mi govore da smo, nekada davno ili ne tako davno (zavisi iz kog se ugla posmatra), imali vrednosti za koje smo mislili da su večne, vrednosti koje su nas vodile ispravnim putem i uz koje smo bili srećni. Taj Dan mladosti, recimo. Svake godine 25 maja mladost stare Jugoslavije je slavila svoj dan. I okupljala se na sletu u Beogradu potegavši put iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije …….da pokaže nešto što je danima uvežbavala do savršenstva i čemu su se i pedantni Japanci divili. Slavila je omladina svoj dan, okupljena iz svih krajeva od Triglava do Đevđelije, slavila je život i budućnost, koja je u dobroj meri bila predvidljiva. Da završe škole, da se zaposle, da rade i primaju platu za svoj rad, da budu uvaženi na poslu kojim se bave i da , sa parama koje zarade, mogu što šta da kupe. Da zidaju kuće, kupuju automobile, idu na more, da im misli budu usmerene ka običnim svakodnevnim stvarima i da apsolutno nemaju pojma kako se koji političar zove, ponajmanje šta je rekao i gde je otišao.
Dan mladosti je, prosto, bio lepa manifestacija. I nije potekla od Tita, koliko da se zna. Sama ideja je potekla od omladine Kragujevca, čije je odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije.
Nošenje štafete datira iz perioda između dva svetska rata, kada su u Kraljevini Jugoslaviji formirana Sokolska društva. Osim što su vežbali na sletovima, organizovali svečane akademije i druge aktivnosti, mladi „sokoli“ su nosili štafete. Najpoznatija sokolska štafeta nošena je 1935 godine, od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Prvog.
I tako je to bilo. I imam pravo da mi bude žao, jer znam kako je bilo. A bilo je dobro. Ako ni zbog čega drugog, u međuvremenu uništenog i zaboravljenog, ono barem zarad onog zajedništva koje smo negovali, a čega više nema. I neka mi neko kaže da grešim zato što mi je žao, svejedno je. Neću misliti kao on, sigurno nikada neću misliti kao on.
26.maj
