Gradski Portal 018 – 29.11.2018
Jednokratna pomoć od 3.000 dinara biće isplaćena svim penzionerima u petak, 30. novembra, najavio je ministar rada Zoran Djordjević.
On je rekao da neće svi dobiti istog dana jednokratnu pomoć, jer neki primaju novac na račun, a neki na kućnu adresu.
Ne znam šta da kazem na ovu vest – mogu i ovako, i onako.
Ako ću ovako – onda …..dobra vest. Penzioneri će u novčaniku imati po 3000 dinara više. A znate li šta je to za prosečnog penzionera? Bogatstvo, kojim će da pokrpi neke svoje troškove. I biće zahvalan na tome, koliko god ta suma bila mala. Bolje nešto, nego ništa – tako penzioneri razmišljaju.
Ako ću onako – onda ću reći: Šta je to 3000 dinara? Šta da kupi čovek za te pare? Pretrgla se država u pomoći. Bolje da ništa nije dala, no što omalovažava jadne penzionere, kojima treba mnogo više od 3000. Sramota i bruka.
Postoji nešto i između ovako i onako. Postoji stvarnost u kojoj živimo. Stvarnost u kojoj, ako smo se konačno prosvestili da smo u kapitalizmu, nisu svi jednaki. Jedni imaju mnogo, drugi imaju malo. Pa ko se gde našao. Ono jes da svi nisu pravedno raspoređeni tamo gde su se našli, ali i to su neke od zakonitosti kapitalizma.
U principu – dobro je sve što dođe, jer uliva nadu da ce doći još. Pri tom treba uzeti u obzir i činjenicu da dolazi taman onoliko, koliko ima. I da se ne pozajmljujemo kod komšija, pa da sutra moramo da vraćamo dug.
Mnoge stvari ne funkcionisu kako valja, i kako bismo hteli. Opet zaboravljamo da je pogrešan vid funkcionisanja naša stečena navika, koje se teško odričemo. Hteli bismo “i jare i pare”, a ono ne može. I dobro znamo kako je bilo dok smo grabili “i jare i pare”, ali nećemo da se prisetimo toga. Jednostavnije nam je da pametujemo, da navodimo primere razvijenih zemalja, da bacamo drvlje i kamenje na “krivce” zbog našeg bednog zivota…..sve nam je jednostavnije od realnog sagledavanja stvari.
A tu smo gde jesmo. Možda nam je čak i bolje no što bi trebalo da nam bude, kakvi smo. Samokritičnost nam, međutim, nije jača strana. Za boga miloga necemo da osmotrimo sebe , još manje hoćemo da procenimo šta može a šta ne može……kako bi sutra, prekosutra ili iduce godine moglo moglo lakše da se diše. Jok brate, mi bismo danas da dišemo……briga nas za sutra, i briga nas što nema u državnoj kasi, nas zanima isključivo sopstveni džep.
Izgleda da ćemo morati, hteli to ili ne, da prihvatimo drugačiju filozofiju života. Drug Tito je odavno umro, a mi – iako ga mrzimo – potajno priželjkujemo da nam se vrati.
29.novembar
