U Beogradu je obeležena dvadeset prva godišnjica devetomartskovske pobune 1991. godine, koja je po jednima ozbiljno uzdrmala Miloševićev režim, a po drugima ga zapravo samo učvrstila. Građani su i 21 godinu nakon 9. marta od prve pobune protiv Slobodana Miloševića, još uvek razočarani i žude za promenama. Da se podsetimo kratko: Hiljade građana su devetog marta 1991. godine na čelu tadašnjim vođom otpora liderom SPO-a Vukom Draškovićem ustali protiv režima koji je potom, kako kažu, poveo rat na prostoru bivše Jugoslavije. Danas Vuk Drašković upozorava da se Srbija ponovo nalazi pred prekretnicom i dilemom kojim putem krenuti. Duh 9. marta potrebniji je nego ikad, kaže nekadašnji „kralj trgova”. Sada Drašković, jedan od glavnih Miloševićevih oponenata, traži podršku da, kako kaže, zaustavi propadanje Srbije.
„Nikad Srbiji, od 5 oktobra 2000-te nije bio potrebniji duh 9 marta. No pasaran. Neće proći, ova zemlja je evropska, ovaj narod, njegova kultura i istorija su evropski i hoćemo da živimo kao normalni ljudi u demokratskoj Evropi” – uzvikuje u novim prilikama, umesto nekadađšnjeg „juriš” Vuk Drašković. Frenetična devetomartovska borba završila se pomalo neslavno.
Opozicija se pocepala. Deceniju se grčevito borila za pozicije, koje je potom vrlo lako gubila ili ih vraćala Miloševiću kao miraz.
Taj datum, nesumnjivo je, treba beležiti i pamtiti. Kao datum prve velike antirežimske pobune u ondašnjoj odumirućoj Jugoslaviji posle studentskih protesta 1968 godine. Daleko od toga da je to veliki datum, kakvim ga pojedinci žele predstaviti. Pre svega zbog
uskosti ciljeva iznetih tokom protesta, a i zbog svih kasnijih dešavanja. U političkom smislu, mislim. Tako da će, sudeći po viđenom ove a i ranijih godina na obeležavanju 9 marta, važnost ovog datuma bledeti, i poješće ga vreme u određenom trenutku, ko da nikada nije ni bio.
Odgovornost nose politički lideri, uključujući i gore navedenog Vuka Draškovića, koji se još uvek oglašava 9 marta, podseća i upozorava. On, kao i svi njegovi politički drugari u opoziciji koji su lutali, a lutaju i dan danas. Ni tada, kao ni danas, ne znaju tačno šta žele, a još manje kuda su krenuli. Jedina kristalno zadržana misao i cilj je: tada – srušiti Slobodana Miloševića, danas – srušiti Aleksandra Vučića. U tome su tadašnja i potonja opozicija u potpunosti saglasne i, jednako kao i 9 marta 1991 godine kao i danas, ne biraju sredstva da stignu do cilja.
Nešto se, ipak, promenilo. Opozicija je tada, u doba Miloševića, „hvatala” na kvantitet. Reke ljudi na ulicama su opoziciji i njenim liderima davale krila. Mislili su, siroti, da ih narod voli. A narod je samo želeo da promeni svoj život. Baš ga je bilo briga ( čast retkim zaljubljenicima) za Draškovića, i njemu sličnih.
Tako je i danas. Sa ključnom razlikom: osim nedostatka kvaliteta, nestao je i ključni argument, kvantitet. Koliko god se opozicija na protestima u proteklom periodu trudila da izgleda brojčano nadmoćna, nije išlo. Čak ni uz podršku „svojih” novinara, koji i da su hteli, nisu mogli da „nabuže” stvari. Juriš se sveo na testere i macole, a ciljevi…….ma ko te pita za ciljeve, kada pred sobom imaš jednog Vučića, koga treba skloniti, a za ciljeve je lako, kada njega nema.
„Sve je isto, samo njega nema”, bio je slogan posle Miloševićevog pada. Mada,ruku na srce, nije sve bilo isto. Bilo je gore, a za gore nije bio odgovoran Milošević.
I sada neki iz opozicije tvrde da je loše, da gore ne može biti. Tu tvrdnju ne mogu i da dokažu, jer „rat u koji nas je uveo Milošević” kako su tvrdili, sada ne postoji. Ali postoje putevi, fabrike, investicije, raznorazna čuda koja su tu zaslugom Vučića, i šta sada da uradiš, kako bi Vučić nestao.
Opozicija danas, za razliku od Draškovićevog 9 marta 1991 godine, ima ozbiljan problem. Zato i ne može da se dogodi njegov „juriš”, a pošto ne može ni milom (argumentima) da savlada Vučića, opozicija je odabrala da beži sa bojnog polja. I da ga, ako je to ikako moguće, nekako napravi da ipak bude pobednik. Teško će to ići, mada je na ovim našim prostorima sve moguće, te bih ja ovde na priču –ipak – stavila tačku
10.Mart
