Par dana već polemišem sama sa sobom: Da li da kažem, ili ne kažem. Pa rekoh: Što da ne kažem.
21 oktobar je bio pre dva dana. A ja ne videh u ta dva dana da se je ijedna nevladina organizacija oglasila da kaže reč o tom događaju. Samo da ga pomene. A javljaju se oni raznoraznim povodima. Koliko puta smo čuli da se je zbog, u odnosu na ovaj događaj, bukvalno sitnice oglasio Helsinški odbor, Žene u crnom, razni borci za prava, slobode i toleranciju. Reč da su rekli barem. Ništa. Ili je, možda, događaj zastareo? Moguće je da se zaboravio? A da se nije nešto sasvim treće dogodilo, što mi obični ljudi sa empatijom i poštovanjem tradicije, kakva god bila, osećamo i nosimo u sebi. Ko bi ga znao. Vremena se menjaju, i ljudi u njima, pamćenje postaje prekratko, a vrednovanje se rukovodi tuđim, često izopačenim vrednostima.
Streljanje Kragujevčana u Šumaricama obeležava se svake godine 21. oktobra održavanjem Velikog školskog časa – pomenom streljanim žrtvama.
Ove godine nije bilo okupljanja Kragujevčana u Šumaricama, iz razumljivih razloga. Niko, međutim, nikome nije zabranio da se seća i makar u mislima pokloni pred malim herojima, da na bilo koji način ne dopusti da sećanja na njih blede. Za sve ostalo našli smo način, za streljane u Kragujevcu nađosmo povod. Da ih se ne setimo.
A pre 79 godina, u Kragujevcu i okolini ubijeno je više od dve hiljade ljudi.
Iako se u prvi mah govorilo o više od sedam hiljada ubijenih, a zatim o pet hiljada žrtava. Prema podacima Muzeja 21 oktobar streljano je 2.264 ljudi. Streljanje je preživela 31 osoba.
Niko, dakle, ne zna tačan broj mrtvih. Te brojke se i dan danas povećavaju i smanjuju, a pojedinci ih doživljavaju samo kao statistički broj. Nažalost.
Ono što se sa sigurnošću zna je da se tog 21. oktobra dogodila rafalna paljba o kojoj u Kragujevcu nije smelo da se priča.
Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, ali i Roma, čistača cipela, starih između 12 i 15 godina.
Čitav oktobar je u Kragujevcu posvećen žrtvama stradanja.
Tragedija u Kragujevcu i danas je tema o kojoj se u nekim porodicama ne razgovara. Ponekad se sasvim slučajno sazna da je i neko od tvojih tada poginuo.
Kada si mali – podmetnu ti Krvavu bajku Desanke Maksimović da učiš o tom danu, i to je sve. Kada odrasteš, čitaš i pričaš sa ljudima shvatiš kako je to stvarno izgledalo i kakve su razmere tragedije. Muk je, međutim, na ovaj ili onaj način uvek bio prisutan. Kao da se namerno išlo ka brisanju sećanja.
Čak i za osobe, koje su rođene u Kragujevcu, ovaj dan dugi niz godina nije značio ništa. U spomen parku Šumarice izgrađen je istoimeni hotel u kom se održavaju svadbe. Tu je i dečiji park kroz koji se dolazi na putu ka stratištu. Mnogima je to, kao klincima,uvek bilo mesto za igru. A i šta bi klinci drugo, nego da se igraju.
Tu gde su, neki drugi klinci njihovih godina, gledali u uperenu puščanu cev i čekali smrt. Da li su bili hrabri? Pa ne verujem. Ko bi bio hrabar u ovakvom trenutku? Ali je sigurno da su bili na smrt preplašeni i da nisu imali nikoga, od koga bi kao deca zatražili pomoć. Baš to osećanje i taj trenutak bi trebalo pamtiti jer on govori o ljudskoj prirodi s jedne i druge strane. Pamtiti ga kao opomenu i lekciju čovečanstvu da se takva zverstva nikada i nigde na kugli zemaljskoj ne ponove.
Upravo zbog toga mislim da su, mnoge nadobudne nevladine organizacije koje sebe promovišu kao zaštitnike ljudskih prava, trebale da se oglase. Kao što se oglašavaju raznoraznim povodima iz svakodnevnog života. Dižu glas protiv kršenja
ljudskih prava, protestvuju na ulici zbog banalnih stvari, prave revolucije kao da ih je sam Bog poslao da nas nauče šta je to čovečnost i kako se prema njoj treba odnositi. A padnu na najlakšem ispitu, na kojem je nečovečnost urezala pečat, koji se ne može izbrisati, čak i ako neko to želi.
Oprostite, ali ne dopada mi se licemerje tih, gore navedenih, koji prosipaju lekcije o ljudskim pravima naučene tamo negde, ko zna gde, a zaboravljaju lekciju iz Šumarica. To ti je ko da nas teraju da priznamo kako je neki strani jezik, naš maternji.
23.oktobar
