Prosto sam zadivljena našim buđenjem svesti o ekologiji preko noći. Ovolike godine prođoše, a mi ne naučismo ni da papirom utrefimo kantu za smeće, a sada preko noći znamo sve – i o Rio Tintu, i o litijumu, i o molekulima, io svemu što koliko sutra može da nam uništi živote.
Nijedna tema, kao zaštita životne sredine, nije podstakla ljude na takav aktivizam. I onlajn i oflajn, posebno tokom proteklih nekoliko meseci.
Gotovo da ne postoji osoba među ljudima koje pratim na društvenim mrežama, koja nije podelila neku fotografiju ili snimak sa jednog od brojnih ekoloških protesta tokom poslednjih meseci, i u gradovima i u selima. Neverovatan „hajp“, i dublje od toga, oko cele situacije. Svi koji su nešto postavili jednoglasno podržavaju proteste.
U svim objavama dominantna je bila briga za sutra. Za vodu, vazduh i zemlju koja će ostati našoj deci. Bože, kako je to divno, makar bilo i prosvetljenje u našim glavama preko noći. U šta, iskreno rečeno, uopšte ne verujem. Jer tako nešto u silnim godinama bavljenja novinarskim poslom nisam doživela. Mislim to pozitivno prosvetljenje, koje nema neku političku pozadinu. Jer, priznavali mi to ili ne, nas samo politika može da podigne na noge. Opsednutost nekim ili nečim, ili – što je još gore od toga – mržnja prema nekom ili nečem.
Trenutni aktivizam je izražen prevashodno u oflajn, ali i u onlajn svetu. Mada stičem utisak da su u onlajn svetu brojniji, ali i da deo njih postavlja da bi se videlo da su u toku sa događajima. Nema veze koliko razumevanja unose u postavljene postove, važno je da su uključeni. I bitno je da su pronašli način i mesto da pokažu kako su, eto, informisani i u trendu. Trenutno ushićenje, ili ponesenost, rekla bih, koja koliko sutra može da se okrene na sasvim drugu stranu, u zavisnosti od signala koji stiže odnekuda i masu podstiče na “hajp”.
Pitam ja sada sve gore navedene ekološke dušebrižnike: skupljaju li, recimo, plastične flaše, odvajaju li ih od komunalnog otpada, bacaju li ih u za to predviđene kontejnere? Pitam, onako usput, jer je to samo jedan mali, sićušan korak u mozaiku brige o zaštiti životne sredine, za koju su se zabrinuli.
Gotovo sam ubeđena da to većina ne čini, ali zato ti isti odlično znaju koliko je litijum štetan po naše zdravlje. Ja ne znam, priznajem da sam neznalica, ali flaše bacam tamo gde treba. Pa će , možda, jednoga dana I od toga da bude neka vajda.
Minimum motivacije moglo bi da bude i to da nam svima, kao i meni, bude muka da gledamo nered i da nešto uradimo kad se već deklarišemo kao borci za zaštitu životne sredine. U to ću poverovati onog trenutka, kada zaista počnemo da brinemo, svako u svom resoru i na svoj način, a ne na instagramu, fejsu ili na ulici, gde usput ništa ne činimo za ekologiju, ali zato kršimo ljudska prava onih, koji se na drugačiji način bore za ostvarenje nekih ciljeva. I ne smataju nam da živimo, na svoj način, makar bio i naopak. Valjda se to zove poštovanje ljudskih prava i demokratija, valjda svako od nas može na bilo kom od tih polja da da mrvicu doprinosa, kako bismo napravili celinu. U ekologiji, kulturi, ekonomiji, sportu, pa i politici. Valjda se tako gradi prosperitetno i demokratsko društvo.
Nisam neko ko može da sudi, ali mogu slobodno da kažem – poučena iskustvom – da nam ovakvi performansi nikad nisu doneli ništa dobro. Samo su nas usporavali u hodu, prisiljavali da na putu ka cilju šutiramo sitne kamenčiće i udarimo u glavu svakog psa koji zalaje. A to je gubljenje vremena. Zato bih se ja okanula šutiranja kamenčića, ionako su sitni – mogu ladno da se preskoče. Cilj je, ipak, važniji od sitnih prepreka na putu.
10. decembar
