Sve češće u poslednje vreme u medijima čitam članke o Jovanki Broz. Digosmo je iz mrtvih, pokušavajući da sebe peremo zbog učinjenog. Kasno, pa to kasno malo deluje i bljakavo, što bi rekla deca.
Izložba haljina prve dame SFRJ nedavno je otvorena u holu RTS-a. Posetili su je mnogi, uključujući i visoke zvaničnike. I divili se eleganciji i otmenosti dame, koja je bila načisto zaboravljena i ostavljena u vremenu u kojem je u njima hodala i živela.
„Haljine podsećaju na jednu etiku i estetske forme. Podsećaju na ono, na šta je ona obraćala pažnju, a to je poštovanje forme i netikecionih pravila. Ono što je dobro, ove haljine na jedan određeni način svedoče vremenu u kome je živela. Mogu biti predmet istraživanja za neke buduće fgeneracije“, rekli su autori izložbe.
Da, mogu biti, i već jesu. Izložba je podstakla razmišljanja o Jovanki post festum, udubljivanja u njenu životnu priču i proučavanja puta na kojem je od prve dame tadašnje Jugoslavije stigla do obične žene, koja je umrla u siromaštvu, zanemarena, prezrena od mnogih i zaboravljena.
Uživala sam večeras na otvaranju izložbe „Jovanka Broz u boji“. Modni svet prve dame Jugoslavije u punom sjaju. O ženi koja je bila i dama i ratnica, o jednoj posebnoj ženi koja je volela svoju zemlju i koja je obeležila jedno vreme, ne samo po modi, već i po svom patriotizmu i podršci koju je pružala. Na nama je da očuvamo sve ono što je ona predstavljala – rekla je ministarka Zorana Mihajloović na otvaranju izložbe.
A to je samo jedna izložba, parčence života udovice nekadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita, koja je imala životni put koji prevazilazi maštu holivudskih scenarista. Jovanka je bila simbol
Socijalističke Federativne Rapublike Jugoslavije, i to dobro znaju svi oni koji su živeli u to doba.
Zbog prepoznatljivog nasmejanog lica i šarma kojim je plenila , širom zemlje i sveta zvali su je „jugoosmehom“, a Milovan Đilas je govorio „ da ima upadljivu lepotu, lepotu zdrave, rasne, srpske seljanke, a opet gospodstvenu, da bi se mogla nositi sa svim damama sveta“.
Mnogo je priča o njoj ispričano, jer je Jovanka Broz bila i obrazovana, i pametna, i hrabra, i istrajna, i strpljiva, ali i trpeljiva. I moglo bi tri dana da se piše o njenom životu sa Titom , ali je mnogo zanimljiviji period života posle Tita, kada smo je mi bacili na dno i dopustili da umre u bedi, ko poslednji prosjak.
Živela je samo od državne apanaže, iako je imala dva osnova za penziju – kao Titova udovica i potpukovnik Jugoslovenske narodne armije. Raspadom Jugoslavije tokom devedesetih ostala je i bez države. Država se raspala, ali se nisu raspale obaveštajne službe koje su je i dalje pratile i svom silinom se trudile da je gurnu na dno dna.
„Kad sam otišao sećam se bio je februar mesec imao sam utisak da je obukla sve što je imala na sebi,toliko je bilo hladno. Mislim da je bilo -11 stepeni napolju, a nigde u kući nije bilo grejanja, kaže Rasim Ljajić jedini koji je posetio 2006 godine, kada je obavljao funkciju člana Saveta ministara zajednice Srbije i Crne Gore.
„Kuća je bila oronula, zastarela, bukvalno nemogući uslovi za život. Nisam mogao da verujem da neko može tu da živi“, izjavio je Ljajić . Iako se u medijima pominje kao „Jovankina vila“, Titova udovica nikad nije smatrala svojom već državnom imovinom.
Umrla je, kao što znamo, u toj nazovi vili, u kojoj čak ni grejanja nije bilo. Nije imala pravo, kao sve potonje supruge nekih srpskih zvaničnika, da uživa u toj vili na Dedinju, da joj se plaćaju troškovi i da prima penziju, kao udovica nekadašnjeg predsednika države. Na sve to, i na još mnogo toga u čemu uživaju današnje supruge koje joj
ni do kolena nisu, Jovanka Broz nije imala pravo. Tako obespravljena, ali ponosna je i otišla.
A mi smo kao ljudi po ko zna koji put ispali gadovi. Gadovi kojih nije bilo kada je trebalo, a sada bi se nešto prisećali, pa bismo nešto veličali, pa bismo oživljavali delove istorije kojih se, gle čuda, iznenada sećamo ko da je juče bilo.
Jedna od naših najodvratnijih osobina kao naroda je što svakog svog vođu uzdignemo do nebesa, okujemo u zvezde, a onda bacimo u blato, stapkamo i zaboravimo. Do prve prilike kada, svesni onoga što smo učinili, počinjemo da se kajemo pa te iste ljude krenemo da iz blata pravimo i iznova veličamo.
Jovanka Broz je samo jedan primer, a ima ih koliko voliš. I tek će ih biti. Živi bili pa videli. Negledaćemo se mi još izložbi o mnogim našim liderima i naslušati hvalospeva, a istovremeno ćemo savremenike ponovo gurati na dno, kako bismo imali čime da se zabavljamo. I zabavljamo se, ko narod željan krvi u gladijatorskoj areni. Zabavljamo se, ali ne živimo kao ljudi.
27. oktobar
