Slušamo predsednika Aleksandra Vučića ovih dana u mnogim razgovorima, komentarišemo svako na svoj način i često se uplićemo u stvari koje ne razumemo, a poneki od nas i ne žele da razumeju. Hoće li Vučić da uvede sankcije Rusiji – jedna je od tema našeg uplitanja. Hoće li priznati Kosovo – druga. Elaboriramo na ove teme ko najveći znalci, a najčešće ne uključujemo mozak, ponajmanje sećanja koja sve to mogu da potkrepe. Na sreću, nisu svi u ovoj državi kratkog pamćenja. I nije se svima razum, začinjen mržnjom, pomutio.
Ajmo malo zajedno da se sećamo. Skupština lažne države Kosovo 17. februara 2008. jednostrano proglasila nezavisnost autonomne pokrajine Kosovo i Metohija od Republike Srbije.
Dve godine kasnije, 2010. pod vođstvom Borisa Tadića, sada lidera Narodne stranke i Vuka Jeremića, u to vreme ministra inostranih poslova – desilo se nešto važno za našu zemlju. Zahvaljujući pogrešno postavljenom pitanju Jeremić je pomogao lažnoj državi u njenoj nameri!
Naime, 2010. godine Međunarodni sud pravde je doneo Savetodavno mišljenje o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Tadašnja vlast u Srbiji je, predvođena Borisom Tadićem, preko Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Međunarodnom sudu pravde uputila je pitanje: „Da li je akt nezavisnosti Kosova po međunarodnom pravu?”. Umesto: „Da li je secesija dela teritorije po međunarodnom pravu?“
Posledica pogrešno postavljenog pitanja je katastrofalna, jer je ovaj potez suštinski razorio poziciju Beograda i našu borbu za Kosovo i Metohiju. Najveća odgovornost je svakako na Jeremiću, koji je tada bio ministar spoljnih poslova. Albanci su ga slavili kao heroja, što dokazuje naslovna strana lista “Ekspres” iz 2010. godine, na kojoj su uz fotografiju Vuka Jeremića, na srpskom jeziku, napisali: “Hvala, Vuče”. Čak su i Amerikanci rekli da je srpska strana pogrešila.
I tu je kraj priče. Da nije bilo toga, Vučić danas ne bi bio u problemu. Zato što lažna država Kosovo ne bi ni postojala. I sada mi, odnosno neki mi, umesto da bacamo drvlje i kamenje na gore pomenutu gospodu, mi čerečimo Vučića sa predubeđenjem da će sada, evo što nije, priznati Kosovo. A on samo vadi kestenje iz vatre. Što je najgore i vinovnici pomažu u hajci, umesto da se pokriju ušima, kako se narod ne bi setio njihovih grehova. Imaju, doduše, sreću jer naš narod boluje od „kratkog pamćenja”, a i oni koji su otišli sa vlasti ga više ne interesuju. Bez obzira što su u miraz ostavili haos, koji neko drugi treba da raščišćava.
Srpski predsednik se ovih dana grčevito bori za Kosovo i Metohiju. A pri tom na plećima vuče i Ukrajinu, i Rusiju, i evropske integracije, i posledice koje rat u Ukrajini ostavlja i u našoj zemlji, i kojekakve druge, u ovoj situaciji, sitne probleme, ali za građane Srbije krupne. A mi mu zdušno pomažemo tako što ga svakodnevno kritikujemo i kao baba Vange predviđamo svaki njegov sledeći korak. Pojedini novinari idu i dalje. „ Po faci na fotografiji mu se vidi da će se sve po nas završiti loše” – konstatuju novinarski pametnjakovići, koji inače običavaju da zaviruju u sitna crevca i donose zaključke zasnovane na, samo njima znanim, činjenicama.
A njega, srpskog predsednika su, ovih dana raznorazni zvaničnici, uključujući i Aljbina Kurtija koji glumi zvaničnika, bukvalno tranžirali na svakom koraku. Posebno u Berlinu, gde je morao da prođe kroz svačije ruke, i čuje svakojake reči, ne prijatne razume se. Novinari, kao začin C, se podrazumevaju. I svima je morao da odgovori, da ih ne uvredi, ali i da se ne ponizi.
U svakom trenutku, u kojem je delovalo da će mu pući film, zaustavljao se – zarad nas ovde u Srbiji, ne zarad sebe. A mi ga prosejavamo kroz sito i rešeto, uvek spremni ko zapeta puška da viknemo „Dole Vučić”.
Rekla bih da treba da nas bude sramota. Ne zbog Vučića, već zbog zemlje u kojoj živimo, a za koju se on bori
nadčovečanskim snagama i neverovatnom mudrošću. Ironične i cinične face me u ovom trenutku ne zanimaju. Ako one imaju pravo da misle, što ne bih ja. Čija će misao biti poslednja – pokazaće vreme. A dotle – pokušajte da ugušite mržnju u sebi. Nije zdrava.
07. maj
