Isto, ili malo drugačije? Vrag bi ga znao. Pripremamo se za Novu godinu, ali malo drugačije. Stići će ona, ko kaže da neće, briga nju za našu koronu kojom se bakćemo cele godine, briga nju za naše strahove i ograničenja koja imamo, briga nju za omikron virus koji mu diđe kao dodatak – ona dolazi ko što je i uvek 31 vog decembra u ponoć. Da nam se ponudi da je iskoristimo kako znamo i umemo i pokušamo da nešto od izgovorenih želja i ostvarimo. Da ne bude, ko što je milion puta do sada bilo, da jedni drugima poželimo srećnu Novu i zanosimo se mišlju da će srećna i biti, dovoljno je samo da jako želimo, i čekamo. Čekajući uzaludno, samo dočekamo narednu, koje se grčavito hvatamo, ko davljenik za slamku. Kao, samo da prođe ova grozna postojeća, i sa sobom odnese sve grozne stvari koje nam je priredila, pa čim zakoračimo u prvi januar sve će drugačije biti, i nama će biti bolje. Hoće vraga. Ništa nam neće biti bolje bez nas samih.
Svakako se, bez obzira na promenjene prilike i situaciju koja nas je snašla, ponašamo manje više isto ko i svih ranijih godina. Kupujemo i što treba i što ne treba, pravimo gužve u prodavnicama ko da je sudnji čas, tražimo nepotrebne stvari za poklone samo da bismo nešto poklonili jer red je, raspitujemo se i za aranžmane na planinama, kako bismo šatra pobegli od gužve, a tamo veća gužva no u gradovima. I potajno se nadamo da će ovaj Krizni štab malo da se smilostivi pa da nam dozvoli da Novu godinu dočekamo u rastoranima gde ćemo se (kobajagi) ponašati kako nam je on propisao. Hoće, ali malo sutra.
Sve je nešto „viseće“ i neizvesno, ali mi da budemo spremni, nikad se ne zna. Da smo tako organizovani i prilježni i u poslu, mnogo bi dobro bilo. Ali nismo, Bog nas dao samo za slave, proslave i veselja.
A kraj godine je i kraj svega što smo uspeli ili nismo da uradimo u odlazećoj. Svođenje računice iz koje proizilazi zadovoljstvo ili nezadovoljstvo postignutim. Bez obzira na koronu, i bez obzira na sve nedaće koje su nas u njoj pratile. Jesmo li učinili korak napred u bilo čemu, osim u čekanju? Čekamo još čvršće, uvereniji da to što čekamo „samo što nije“. Ne volimo mi na ovim prostorima računice, ne volimo pogled u ogledalo na ostvareno, nemamo čvrsto utemeljene planove i ciljeve ka kojima težimo. Mi imamo samo želje koje treba da nam se ostvare. Mi smo narod koji debelo veruje u Deda Mraza. Čekamo svake godine da nam donese ono što nam je potrebno. I iznova se razočaravamo, jer nas baš nije dobro čuo, niti razumeo. Ponekad smo i ljuti na njega pripisujući mu nedoslednost kojom deli sreću po svetu. Nekima je, smatramo, deli šakom i kapom nezasluženo, a nama koji smo zaslužili barem mrvicu iz tog njegovog džaka, ništa.
Bilo kako bilo, mi se zdušno spremamo za Novu godinu. Ajd još jednom da okušamo sreću, možda nas u konačnom i pogleda. Zato, verovatno, i pravimo sve ceremonijale oko dočeka, bez kojeg se, eto, ne može. Kupićemo i prase, i kolače i sve ostale đakonije, ne bismo li tu Novu godinu malo podmitili, da nas pogleda i osmehne nam se. Pa nismo najgori.
Ne kažem ja da se ne treba radovati Novoj godini, taman posla i daleko bilo. Radost čini čoveka drugačijim i oplemenjuje mu dušu. Ali radost, radosti radi je, samo gluma i jedno veliko pozorište. Ne moramo da je pronalazimo na takav način i ne moramo da je odglumimo, da bismo posle bili nesrećniji no što smo bili.
Vremena se menjaju, i prilike, pa bi valjalo i ljudi da se promene. Shodno prilikama u kojima žive. I da iz tih prilika izvuku sreću, njima primerenu. Da se promene sami, ne menjajući druge.
Ova Nova godina će, definitivno, biti drugačija. Što ne znači da će biti loša, i da smo uskrećeni ukoliko ne možemo da ludujemo po restoranima, odlazimo na raznorazne planine ili neka druga mesta, kupujemo haljine, pravimo frizure, trošimo pare na koješta, što nam u nastavku nikada više neće ustrebati, niti biti od koristi. Možda nam deda Mraz baš ove godine donosi najvrednije poklone, a da mi toga nismo ni svesni. Donosi nam priliku da se okrenemo sebi, svojim najbližima, da budemo zajedno u atmosferi koja odiše toplinom, a ne glamurom i da jedni druge počnemo da volimo, ako to do sada nismo umeli, ili nismo imali vremena.
Toliko toga nedovršenog u našim životima ima, a da nismo ni svesni. Pa dovršimo to nedovršeno, biće da je mnogo važnije od svega što smo do sada činili, čekajući Novu godinu. I ne zanosite se preteranim trošenjam para na nepotrebne stvari. Sreća nije u njima, u nečam drugom je. A ova Nova godina nam pruža priliku da takvu sreću spoznamo.
26. decembar
