Svako jutro, čim se probudimo, proveravamo stanje obolelih i preminulih od korone u Srbiji. Odbolujem svaki broj u koloni preminulih i svako jutro sa zebnjom gledam ovaj sajt koji daje izveštaj za ceo svet, a i statistiku za svaku zemlju pojedinačno. Ovim rečima Mirjana Petrović, Nišlijka koja sa svojom porodicom već decenijima živi u Kaliforniji, SAD, započinje priču kako naši sunarodnici ali i ostali Amerikanci žive u vreme korone.
“Prvi slučaj u Americi se pojavio u državi Vašington 19. januara kod pacijenta koji se upravo vratio iz Kine. Posle se broj obolelih povećao u državi Vašington zbog obolelih u jednom staračkom domu. Kad se pojavio prvi slučaj, Amerika nije imala ni dovoljno maski, ni dovoljno testova, ni dovoljno respiratora, ni zaštitne opreme za medicinske radnike. Ovde su posete bolnicama u normalno vreme kad nema pandemije dozvoljene u svako doba dana. Čujem od prijatelja koji rade u bolnicama da je posle prvih vesti o pojavi virusa u Americi iz bolnica sve odneto: toaletni papiri, sredstva za dezinfekciju ruku, lateks rukavice koje se koriste prilikom pregleda pacijenata”, priča Mirjana.
Dodaje da je na vest o pandemiji u narodu nastala panaka.
“Narod je navalio na samoposluge u kojima su rafovi odjednom ostali prazni. Gužve u prodavnicama hrane su bile neopisive. Ni sad mi nije jasno zašto, ali u svim razvijenom zemljama je prvo nestao toaletni papir. To mi je prvo pisao prijatelj, Nišlija, iz Japana, pa mi je pisala prijateljica iz Francuske, pa sam to videla ovde u Americi. Kad je već počelo panično kupovanje, na vratima prodavnice je stajao zaposleni i ponavljao „Nema toaletnog papira i nema papirnatih ubrusa“. Nije bilo još dosta stvari, kao na primer brašna, pirinča, paste, mesa. Sad se stanje malo popravilo i većina stvari može da se nađe u samoposlugama, samo je organizacija drugačija nego u normalno vreme. Kontroliše se broj ljudi koji mogu da uđu istovremeno u prodavnicu a kad se plaća, označena su mesta u redu gde kupac može da stoji da čeka da ne bi ljudi bili previše blizu jedan drugom. Ljudi koji rade na kasi su zaštićeni pleksiglasom od kupaca. Ograničeno je i koliko komada deficitarne robe može da se kupi”, dodaje Mirjana.
U Zaliv, Mirjanina porodica živi u San Francisku, su prvo mnoge kompanije još u drugoj polovini februara dozvolile svojim zaposlenima da rade od kuće.
“To sam odmah primetila jer ja svako jutro vozim svoju najstariju unuku u srednju školu u San Hoze. Od kuće do škole je 25 milja i sve se vozi po auto putu, ali su gužve velike, pa nam uvek treba 40 do 45 minuta da stignemo. Od druge polovine februara su vožnje postale mnogo lakše i brže. Sledeća mera je bila ostajanje kod kuće i izlazak samo za najneophodnije stvari. U Zalivu je 16.marta doneta odluka da ljudi ostanu kod kuće i da se drži socijalna distanca od 2 metra. Posle 3 dana je i guverner države Kalifornija doneo odluku da u celoj državi ljudi izbegavaju kontakte i da ostanu kod kuće. Škole i fakulteti su prestali sa radom. Neke škole i fakulteti drže časove preko interneta i redovno se održava nastava, a neke samo šalju deci radne listove koje oni treba da prorade. Sve vanškolske aktivnosti, sportske i akademske su prekinute. Nema ovde policijskog časa i niko na ulici ne proverava zašto ste na ulici, tako da ljudi idu u šetnje, ali svi izbegavaju da se približe nepozantim osobama i kad im neko naiđe u susret, izbegavaju se u širokom luku. U parkovima su dečije igračke, tobogani, ljuljaške umotani u žute trake tako da ne mogu da se koriste. Policija reaguje jedino ako se veća grupa okupi i ako stoje blizu jedan do drugog. Službe u našim srpskim crkvama, a i u drugim crkvama su prestale. Veće parohije drže liturgije onlajn samo sa sveštenikom i nekoliko članova hora koje ljudi mogu da prate preko Jutjuba ili preko Fejsbuka. Tako je prošao i Uskrs po Gregorijanskom kalendaru, a tako je bilo i sa našim Uskrsom”, dodaje naša sugrađanka iz daleke Amerike.
Dodaje da je ostajanje kod kuće je prvo uvedeno u Kaliforniji i to nas je, izgleda, spasilo da nemamo bolesnih u takvom broju kao u Njujorku i Njudžersiju gde su bolnice i mrtvačnice preopterećene i gde i medicinski radnici oboljevaju zbog nedostatka zaštitne opreme. Drugi razlog zašto u Kaliforniji ima mnogo manje obolelih je verovatno i taj što se u Kaliforniji mnogo manje ljudi voze javnim saobraćajem jer nije mnogo razvijen. Uglavnom se ljudi voze kolima.
“Kod nas u porodici smo imali neko iskustvo sa nekim virusom, ali naravno, nismo testirani i ne znamo da li je bio korona. Prvo su naši unuci počeli da kašlju i pokazuju znake bronhotisa, pa je prešlo na mog supruga i sina i na mene. U situaciji kakva je sad sa koronom, nisam ni pomislila da idem u ambulatnu. Doktorka mi je preko telefona, na osnovu moje priče o simptomima prepisala neke lekove za kašalj i bronhitis. Lekari s vremena na vreme šalju poruke svojim pacijentima da ih informišu kojim danima rade u ambulanti, a kojim u respiratornim centrima. U domu zdravlja su dosta dobro organizovani i na ulazu u dom stoji sestra koja vrši trijažu. Pacijenti za koje sumnjaju da imaju koronu se odvajaju u šator na parkingu i tamo ih, ili šalju u bolnicu ako su teži slučajevi, ili ih šalju kući u samoizolaciju”, priča Mirjana.
Mlađi pomažu starijim osobama oko kupuvine.
“Deca nam kupuju šta nam od hrane treba, a ja sam počela po internetu da tražim recepte za koje ne treba mnogo mesa. Neke od fabrika koje pakuju meso su ovde u Americi zatvorene jer se većina radnika razbolela od korone, tako da se očekuju ozbiljnije nestašice mesa od dosadšnjih”.
Mirjana sa velikom pažnjom prati razvoj situacije u Srbiji.
“Koliko vidim u Srbiji, se virus smirio u Vojvodini, ali je poslednjih nekoliko dana broj obolelih mnogo porastao na jugu zemlje. U ovakvoj situaciji ne vredi da se ljudi junače i misle da im se ništa neće desiti ako se druže i izlaze. Virus je tih i nevidljivi ubica i treba biti oprezan i zbog sebe i zbog svojih najbližih. Nadam se i molim da ovo zlo što pre prestane u našoj Srbiji, a i svuda u svetu. U Italiji i Španiji se situacija smiruje, pa se nadam da će uskoro i kod nas u Srbiji. Izdržali su Srbi razne tragedije i nevolje u poslednjih tridesetak godina, pa će izdražati i preživeti i ovo, samo molim Boga da broj preminulih bude što manji. Šaljem jedan veliki zagrljaj sa velike daljine, pa nije zarazan, za sve naše ljude. Svima želim sve najbolje i da se ovo što pre završi sa što manje gubitaka”, poručuje Mirjana iz daleke Amerike.
