Danas počinje Dečja nedelja, u kojoj ćemo se ubiti od truda izalaganja da pokažemo koliko volimo decu i u kojoj meri o njima brinemo.
Dečja nedelja je nacionalna manifestacija i predstavlja uspešan model saradnje države, različitih civilnih i strukovnih organizacija, povezivanje svih važnih aktera u zaštiti dečjih prava. Svake godine realizuje se u cilju poboljšanja položaja deteta u Srbiji. I svake godine traje taman toliko, koliko i samo ime kaže – nedelju dana. Sve ostale nedelje su obične nedelje, u kojima ne moramo da mislimo na decu, u kojima možemo da ih maltretiramo, zanemarujemo, ostavljamo i u kojima lagodno može da nas bude briga što smo ih baš mi, eto sticajem okolnosti, rodili, pa smo sad i prinuđeni da brinemo o njima.
Jer dobar deo onih, koji se zovu roditelji, po Zakonu ne bi smeli da nose ovako počasnu titulu, od koje – rekla bih – ne postoji bolja, ni viša. Uz svo usputno obrazovanje, usavršavanje, trud i zalaganje….. Ovo je titula koja se nasleđuje, zapisana negde u genetskom kodu, usađena u strukturu ličnosti onih, koji ličnost imaju.
Sve se menja u životima našiim, pa i roditeljstvo. Savremenom roditelju je, smatraju “stručnjaci” potrebno obrazovanje kako bi bili dobri roditelji. Potrebni su im saveti, učenje kako se postaje roditelj, čitava nauka im je potrebna da bi se zvali majka ili otac. I oni uče, nije da ne uče. Čitaju knjige, guglaju na društvenim mrežama, slušaju savete psihologa, pedagoga, lekara…….trude se da ne odstupaju od, preporučenih im, pravila. I na kraju – odgajaju neku decu koja su im negde na tom njihovom dugačkom obrazovnom putu “izmakla iz ruku”. Postala su loša deca, postala loši ljudi sa mali million poroka koje im je nametnuo savremeni trenutak. Dakle, taj savremeni trenutak je bio snažniji od roditeljstva.
Naše bake i deke, naši roditelji, nisu imali savetnike kako da postanu bolji i kako da od deteta naprave čoveka. Sve su znali i umeli, onako samouki, i ispostavljalo se da su sve odreda , onako kako su radili, radili baš dobro. Pa u čemu je onda fazon? Gde su mladi roditelji bili “loši đaci” u roditeljstvu? Pa tamo, gde počinje ljubav. Ali istinska ljubav prema detetu koja ti ne dozvoljava da grešiš. Koja ti ne dopušta da činiš bilo šta, što će se sutra, i tebi i tvom detetu, obiti o glavu. Koja ti daje odrešene ruke da budeš i grub u toj ljubavi, ako zatreba, za dobro deteta. Koja ti pomaže da ga voliš na ispravan način. Ne kroz skupe igračke, garderobu i sve ostalo što mu je potrebno, već kroz ljubav, tvoje ponašanje, tvoje ophođenje prema njemu, kroz trenutke odrastanja koje će pamtiti do kraja života.
Dobro vaspitana i deca izvedena na pravi put ne pamte original patike koje su im roditelji kupili u četvrtom mesecu života, ne sećaju se markirane jakne po kojoj su se razlikovala od druge dece, nije ih briga koliko je koštala igračka koju su bacali a uzimali u ruke običnu plastičnu posudu iz kuhinje, da se njome poigraju. Dobro vaspitana deca koja su izrasla u ljude pamte mamine zagrljaje i osmehe, blagu reč i nežnu maminu ruku, pamte šetnje sa tatom i glupiranje u parku. Dobro vaspitana deca neće zaboraviti nikada šta znači NE, i šta znači DA. Šta je mama rekla da je dobro, ili šta je tata kazao da ne valja. Zato što su dobro vaspitanoj deci roditelji autoritet i uzor. A to se može, samo protkano ljubavlju, nikako pravilima zapisanim u nekakvim knjigama, nikako savetima onih čija to deca nisu, ni slučajno konvencijama o pravima deteta i sličnim tričarijama. Baš je naša baka imala pojma šta je to Konvencija o dečjim pravima. Posebno baka koja je živela u selu, a odgajila najbolje potomke, i najbolje ljude.
Lepo je, ne kažem da nije, što imamo tu Dečju nedelju. Da se barem u njoj setimo da imamo decu i da o njima, po nepisanom zakonu, moramo da vodimo računa. Jer deca nikome nisu poslala poziv da ih rodi. Nastala su kao plod ljubavi (barem bi tako trebalo da bude) i valja ih čuvati kao nešto najvrednije. S puno ljubavi, pažnje i brige – ali roditeljske, ne naučene iz knjige. U takvim školama nema ponavljanja razreda.
7. Oktobar
