Prvenac Metia Kamberia, roman “Grad bola”, ugladao je svetlost dana, a svako ko je zainteresovan da pročita roman, kaže ovaj devetnaestogodišnji Nišlija, može da ga potraži na Instagramu i može da poruči potpisan primerak. Ali i to može da sačeka dok ne prođe ovo zlo, dodaje Meti.
Roman “Grad bola” ja dokaz da se u životu sve može pretvoriti u javu,samo je potrebno biti uporan. U genima mladog Metija ta vrlina je ugrađena. Kao i vera u sebe. Ovaj momak je uspeo da, od dečaka sa ulice koji je prosio i tu i tamo krao neke sitnice, nije znao dobro da piše i čita,postane vlasnik romana.
“Promenio sam nekoliko osnovnih škola jer sam imao problema u ponašanju. Sa 12 godina sam otišao u Dom “Duško Radović” i shvatio da moram da dođem do izražaja. Nikada neću da zaboravim susret sa Emilijom Đurović, vaspitačicom. Ta žena je promenila moj život i naučila me sve što sada znam. Ona mi je pokazala put, a ja sam znao kako dalje da koračam tim putem. To je naš zajednički uspeh. Ne mogu da ne pomenem i Milana Milenovića iz Centra za socijalni rad. Oni su uvek bili tu kada mi je bilo potrebna. Prepoznali su moj talenat i bili su mi podrška. To ne mogu da zaboravim”, priča Meti.
Kada je završio osnovnu, Meti je nastavio školovanje u Tekstilnoj školi i po struci je modni krojač. Nije zadovoljan. Želi od obrazovanja još više i više. Da dosegne bajviše grane, pa mu je jedna od želja da upiše fakultet. Pronašao je rešenje i za to.
“Završići četvrti stepen u školi da bih mogao da upišem Filozofski fakultet. Želim da studiran socijalnu politiku i socijalni rad. To mi je velika želja”, kaže Meti.
Nema sumnje uspeće on i u tome jer kada je su mu otvorili vrata Doma sa 12 godina nije znao da piše i da čita. Naučio je to. Otišao je i dalje i završio je srednju školu. Ne zadovoljava se time. Sada želi više.
“Knjigu sam napisao da bih predstavio drugima decu koju viđaju na ulici, koja su na raskrsnicama, koja prose.Ta deca osecaju bol ali ja ona jača od bola. To niko ne može da razume, a sam to želeo da im pokažem na najplastičniji način. Trudio sam se da prikažem sliku dece koja nemaju. Želeo sam da nateran čitaoce da dok čitaju osete kako je to kada nemate, kada dete oseti na svojoj koži bol koja njega izjeda iznutra, kada pati a ne zna da to objasni i da iznese iz sebe jer ima malo godina. Sve to je i na mene uticalo jer sam neke događaje iz svog života proživljavao iznova. To me je iscrpljivalo i emocionalno i fizički. Tek sada vidim da moram malo da predahnem od svega”, kaže Meti.
Na stranicama romana “Grad bola” oslikan je život ovog mladića, bez laži, prevara, izmišljenih slika. Ne boji se kritika. Želeo da da kaže istinu i to je rekao.
“U romanu sam pisao roman, ništa na njegovim stranicama nije slučajno, ni imena ni gradovi. Trudio sam se da to bude sasvim otvoreno. Psihički sam dosta jak i mogu sve da podnesem, ali sam emotivno “sakat”. Umem da volim, ali sam mnogo emotivan. Dok sam pisao mnogi su me obeshrabrivali, ali i to je u redu. Ja to ne osuđujem. Sve to shvatam. Znam da zvuči čudno kada nekome kažete da ste do juče bili na ulici, a sada pišete knjigu.Sa druge strane imao sam i podršku i pronašao sam je u svojim vaspitačima”, kaže Meti.
