Pokretač inicijative Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta srpskaistorija.com
Korona je odnela još jedanog junaka… RUSA, ali Srbina u duši. Albert Ahsarbekovič Andiev, poreklom iz Južne Osetije, koji je 1999. prešao hiljade kilometara da bi pomogao Srbima u borbama na Kosmetu, poslednju bitku vodio je u bolnici u Batajnici, gde je i preminuo.
Albertovo herojstvo i borba za pravoslavlje i ugroženi i napadnuti srpski narod na Kosovu i Metohiji su rezultovali stradanjem – teroristički snajperista ga je pogodio u desnu slepoočnicu i metak je izašao kroz levi obraz, a ruski heroj je svoj snajper prebacio na levo rame i nastavio da se bori sve dok nije pao u nesvest. Prebačen je u bolnicu u Prištinu, a kasnije na VMA u Beograd, odakle je pobegao čim se malo oporavio i vratio se na ratište. Izgubio je desno oko, ranjen je i u ruku i 100% je ratni vojni invalid. Albert Andiev je iz Vladikavkaza i od njegove ratne priče se može napisati ceo roman, a ostao je da živi u voljenoj Srbiji!
Ovde možete potpisati peticiju : https://www.peticije.online/317339
ALBERT SE OBRAĆA SRBIMA: „Uvek su vas mrzeli i ima da vas mrze dok god postojite, ne zbog toga što ste loši ili dobri, već zbog toga što ste prkosni. Ako jednog dana u očima bar jednog Srbina od hiljadu vas ja ne vidim taj prkos, ja ću znati da vas više nema, da ste postali robovi, ono što su želeli od vas da naprave. Nisam se ja borio za robove, nisam se borio uz robove, i niste vi ovde mali Rusi na Balkanu, kako neki vole da kažu, već ste veliki Srbi kod svoje kuće. I to treba da zapamtite!“
Ovako je govorio, a ove reči su i prava lekcija koju nismo baš dobro savladali:
,,Ne bih želeo da za vas postoje granice, ni moralne, ni fizičke, ni granice srca vašega. Svakoga treba da volite, sretnete kao prijatelja, ali bih želeo da ne patite od sindroma kratkog pamćenja. Nikada da vam se ne desi da zaboravite ono što je učinjeno prema vama. Dok to pamtite branićete ono što je vaše i bićete ono što jeste – Srbi!
Došao sam ovde jer ste jedan narod koga ne delim od moga naroda i uopšte ne morate da se zovete ruskim narodom, jer ja veličinu Srba znam iz istorije koju sam učio u Rusiji, u Sovjetskom savezu još. Nikada u Sovjetskom savezu i u staroj Rusiji i u novoj Rusiji, Srbin se nije smatrao za neprijatelja, jer se znalo koliko taj čovek, taj narod – vredi! I dan danas ja tako mislim iako svakoga dana doživljavam razočarenje.
Hteo bih na kraju da vam kažem jednu stvar, a to je – kada god mi se neko zahvaljuje za učešće u ovom ratu ja njima uvek odgovorim na ovaj način: ne treba da se zahvaljujete meni, ja sam zahvalan vama što ste mi dali priliku da se uz vas borim protiv većeg neprijatelja, jer lako je da se boriš kad si jak, ali jačina se, koliko znam iz iskustva moga naroda, ne gleda u brojnosti tvoje vojske već u veličini tvoga srca, i u prkosu.
Ako nisi odustao ne možeš da izgubiš, borba je dobijena. Nikada nemojte da se predate!
Ma kako da je situacija bezizlazna, predaje nema. Svako na svom mestu čime god da se bavite, ja bi vas zamolio da za svoju zemlju date ono najbolje što ima u vama. To je vaša ljubav, nepopustljivost prema neprijateljima, ljubav prema prijateljima, i sačuvajte prkos koji je osobina vašeg naroda, srpskog naroda. Zbog toga vas volim, drugi razlog ne postoji. Hvala.”
Želja mu je bila da dobije srpsko državljanstvo, ali na žalost to nije dočekao.
O njemu je pisala Olivera Budimir u romanu UVIR NA IZVIRU, koji bi trebalo uvrstiti u obaveznu školsku lektiru zbog svega što je u njemu zabeleženo, da to znaju i pamte buduća pokoljenja.
Albert Andiev je deo i knjige STRADANjE I ŽRTVE SRPSKOG NARODA U 20. VEKU (Pakleni vek po Srbe), autora Đorđa Bojanića.
