Naslovna Omladina u tuđini Od nezaposlenog master inženjera energetike u Srbiji do stalnog posla medicinskog radnika...

Od nezaposlenog master inženjera energetike u Srbiji do stalnog posla medicinskog radnika u Nemačkoj: Bojan Stevanović

0

Gradski portal 018 – 21.12.2017.

Emigriranje Srba u proteklih nekoliko godina poprima razmere egzodusa. Prema migracionim stručnjacima i podacima RZS-a u proteklih deset godina Srbiju je napustilo preko 300.000 stanovnika. Egzodiraju (da ne bi erodirali) i stari i mladi sa nadom da će ih tamo negde sunce jače grejati, a da će im sudbina otvoriti vrata sreće i blagostanja. Ulog je veliki. U gradu u kojem si odrastao ostavljaš oca, majku, brata, sestru, prijatelje, devojku, svoj kraj i kuću u kojoj si odrastao. Ostavljaš svoj kućni kutak i miriš se sa sudbinom da moraš da odeš da ne bi psihički zaribao i fizički oronuo od situacije u tvojoj miloj zemlji. Odlazi se sa nadom da će se jednog dana vratiti i ponovo sve biti kao pre. Međutim, još na samom odlasku znaš da su mali izgledi za povratak i sa gorčinom u ustima i šlajmom koji ti se nakupio svih ovih godina odlučuješ da pljuneš u TV ekran i bajkovitu realnost koja se na njemu prikazuje, a da svoj život koji vodiš godinama unazad zapišaš i zatrpaš nadom da ćeš se ostvariti u inostranstvu.Nakon preporoda koji se desio u tebi odlukom o odlasku,a zarad sopstvenog prosperiteta (i mentalnog zdravlja), stavljaš pasoš u džepi napuštaš svoj dom. Odlaziš sa nadom da ćeš naći pristojan posao i da nećeš strepeti da li ćeš preživeti do prvog u narednom mesecu.Obuzima te sreća, strah od nepoznatog i bes što moraš da odeš, i dok razmišljaš o tome da li te zbog tih pomešanih osećanja seče stomak ili zbog onog ‘ladnog jogurta koji si zgutao uz vruć burek, shvataš da je ipak jogurt u pitanju i da u aerodromskom wc-u vršiš veliku nuždu.

Našeg sagovornika nismo pitali da li je pred odlazak u Nemačku pojeo burek i popio jogurt u znak gustativnog opraštaja od ukusa sa naših prostora, ali ga jesmo pitali koji je bio razlog njegovog odlaska. Bojan Stevanović (31), master inženjer energetskog menadžmenta, odlučio je da se zbog nemogućnosti zaposlenja preseli u nemački gradić Hauzah, na obroncima planine Švarcvald, kako bi se zaposlio kao medicinski radnik – negovatelj. Kako kaže, Nemačka mu nije bila na prvom mestu zemalja u koje je želeo da emigrira. Više je bio za zemlje Skandinavije ali okolonosti su bile takve da je morao da ode što pre.

Odluka je došla još odavno, kada nakon završenih master studija nisam uspeo sebi da nađem radno mesto. Mlad čovek u punoj radnoj snazi a „sedi“ na birou rada. Nisam naravno usamljen slučaj, ali znajući da se u Srbiji situacija neće u neko dogledno vreme promeniti, skupio sam dovoljno snage da se upustim u novu avanturu i da napravim korak u bolji i lagodniji život sebe i svoje porodice.

U Hauzah se odselio februara ove godine. Kao i svaki novi početak i Bojanov je bio težak. Najpre je morao da savlada nemački jezik, a zatim i da se kao stanovnik Nemačke upozna sa svojim pravima i institucijama ove zemlje.

Usledila je promena za 180 stepeni, počev od jezika pa do novog radnog mesta, rad na stranom jeziku, život bez porodice itd. Ali najteže je bilo ostaviti trudnu ženu u Srbiji dok se nisu sredili papiri i stvorili uslovi da i ona dobije dozvolu za boravak.

(foto:privatna arhiva)

Kako kaže, kolege su ga odmah prihvatile u društvu i bilo im je svejedno odakle je.

Većina njih nije ni znala gde je Srbija niti bilo šta o njoj. I oni što su nešto znali jeste da je zemlja bivše Jugoslavije i da je skoro bio rat na tim prostorima. Niti su bili radoznali da saznaju nešto o njoj. Tako da neprijatnosti nisam imao, baš naprotiv. Kolegama je od samog starta bilo zanimljivo jer sam ja prvi stranac koji je došao da radi kod njih. I za njih je to bio veliki izazov.

Iako kao master inženjer u energetskom menadžmentu radi kao negovatelj starih ljudi, ističe da je uslovima rada veoma zadovoljan i da je sve mnogo sređenije nego kod nas.

Ono što je meni na početku bilo čudno jesu privatne prakse. Ovde se ljudi ne leče u državnim ustanovama, tj. Dom zdravlja ne postoji kao takav. Ovde svaki stanovnik ima svog kućnog lekara (Hausarzt) i njemu se prvo obraća kada dođe do bolesti. Znači da je sistem primarne zdravstvene zaštite totalno drugačiji. Druga stvar je što se ne čeka u redovima, svako ima svoj prethodno zakazan termin, naravno osim u hitnim slučajevima. Nemci izuzetno poštuju svoje ali i tuđe vreme. Što se tiče opreme za rad i samih uslova rada, Nemačka je daleko ispred Srbije.

Kada je reč o brizi i nezi novorođenčadi, poučen ličnim primerom, jer mu se sin rodio  u Nemačkoj, ističe važnost velikog broja inkubatora kojima raspolaže skoro svaka bolnica u ovoj zemlji. Poredeći zdravstveni sistem kod nas i u Nemačkoj, navodi:

Koliko sam u toku, jer pratim dešavanja u Nišu putem socijalnih mreža, klinički centar Niš je pre možda mesec dana dobio drugi mobilni inkubator kako bi bebama kada je potrebno bio omogućen pravovremeni transport na dalji medicinski tretman. I to putem donacije dobrih ljudi koji su se istinski pomučili da sakupe odgovarajuća sredstva. Takav inkubator je sasvim normalan deo opreme jedne bolnice u Nemačkoj i uglavnom služi da deca budu zajedno sa majkom u sobi a ne izolovana. Dakle, novorođena deca su 24 sata sa majkom u sobi a kada se desi da dobiju žuticu (što je čest slučaj), inkubator se donosi u sobu i dete ostaje sa majkom.

(foto:privatna arhiva)

Kako je Nemačka oduvek u svesti našeg naroda bila „meka“, Bojana smo pitali koliko naših ljudi ima u mestu u kome je on, kao i u okolini, i da li se druže.

Srba u ovom mestu na obroncima Švarcvald planine nema mnogo, zapravo sam upoznao samo dve porodice. Naravno družimo se onoliko koliko nam vreme dozvoljava. Nemačka potražuje enormno velike količine medicinskog osoblja a u skorijoj budućnosti se na tom planu neće ništa promeniti tako da će uslovi za posao biti sve bolji i posao će biti plaćeniji.

Na pitanje šta radi u trenucima dokolice i kada dođe vikend, odgovara:

Ja sam svoj mir pronašao u trčanju, još u Srbiji, tako da svoje slobodno vreme trošim trenirajući za raznorazne trke. Ostatak vremena rado provodim sa ženom i detetom. Što se noćnog života tiče, ima i izlazaka i diskoteka, često u okolnim mestima gostiju i pevači narodne muzike iz Srbije ali takav život nisam vodio ni u Srbiji tako sam nastavio i ovde. Za mene užitak predstavlja izlazak u kafić gde može da se najpre popije dobra kafica.

Iako je započeo novi život u Nemačkoj i našao stalno zaposlenje, Bojana smo pitali da li bi želeo da se jednog dana vrati nazad.

Naravno da bih se vratio. Srbija je, naravno kada imate novca, prelepa zemlja za život. Sve je dostupno skoro 24 sata. Previše je faktora zbog kojih sam napustio Srbiju. Mišljenja sam da se, na žalost, u Srbiji ništa u skorije vreme na bolje neće promeniti. Ono što me najviše drži u inostranstvu je znanje da ću svojoj porodici, a najpre svom detetu, moći da omogućim jedan koliko toliko bezbrižan život.

Materijalna sigurnost je u čovekovoj racionalnoj prirodi označena kao prioritet, te zbog toga veliki broj stanovnika Srbije stremi ka zapadnom svetu. Ipak, u emotivnom habitusu raseljenika uvek ostaje praznina izazvana žalom za domovinom.

Novinar: Milan Dojčinović

*   Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2017. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde