Glumac Džek Dimić, koji je karijeru izgradio u Americi, na Međunarodnom filmskom festivalu Niš govorio je o filmu „Pohota“, ali i o svom životnom putu, odlasku iz zemlje i neraskidivoj vezi sa Beogradom, Kozarom i prostorom sa kojeg je potekao.
Iako ga je profesionalni put odveo u Njujork, Dimić kaže da kao dečak nije sanjao o velikim svetskim filmskim centrima. Njegov san bio je Beograd.
„Dečak od 12 godina koji se zove Željko Dimić, to jest ja, kada je sanjao da bude glumac, nije maštao da bude glumac u Njujorku, Los Anđelesu, Parizu ili Berlinu. U Beogradu“, rekao je Dimić.
Kako je ispričao, želeo je da bude poput glumaca kojima se tada divio i da igra u nekom od beogradskih pozorišta. Životne okolnosti, međutim, odvele su ga drugim putem. Napustio je zemlju, a kasnije dobio priliku da studira glumu u Njujorku i tamo izgradi karijeru.
Uprkos decenijama provedenim van zemlje, Dimić kaže da Beograd nikada nije prestao da doživljava kao svoj grad.
„Beograd je moj grad. Nisam tamo rođen i odrastao, ali sam živeo divnih šest godina. Otišao sam teška srca i uvek mu se rado vraćam“, kazao je glumac.
Koliko često dolazi, najbolje pokazuje podatak koji je sam izneo – od početka ove godine ovo mu je već šesti dolazak.
Govoreći o vezi sa krajem iz kojeg potiče, Dimić je posebno emotivno pomenuo Kozaru.
„Moja Kozara, moja planina na kojoj sam odrastao, ova divna zemlja, moj narod, moj jezik, moja kultura, moja istorija, moja tradicija… Ne možete pobeći od onoga odakle ste“, rekao je Dimić.
Na festivalu u Nišu predstavio se publici i u filmu „Pohota“, u kojem tumači Majkla Melouna, obrazovanog i ostvarenog čoveka koji, uprkos svojoj snazi, postaje ranjiv u odnosu sa ženom koju voli.
„Majkl Meloun je veoma jak čovek, obrazovan, zna ko je i šta je i zna da je ostvaren u svojoj profesiji, ali je slab na ženu koju voli“, objasnio je Dimić.
Odnos Majkla i Marije zasnovan je na neprestanoj igri emocija, kontrole i manipulacije.
„Marija jako dobro kontroliše i manipuliše i situacijom i njime“, naveo je glumac.
Dimić je za građenje lika koristio i sopstvena životna iskustva, oslanjajući se na tehniku „sense memory“, koju je učio tokom glumačkog školovanja u Njujorku.
„Imao sam neko iskustvo u životu, pa sam i to koristio. Glumac koristi ono što mu se desilo u životu dok je u tuđim cipelama, dok igra neki lik“, objasnio je.
Jedna od ključnih karakteristika filma je stalno preplitanje stvarnosti i onoga što se događa u Majklovoj psihi. Dimić kaže da su reakcije tokom projekcije pokazale da je publika prihvatila tu igru.
„Ljudi iza mene su komentarisali: ‘Čekaj, je l’ ona sad postoji ili ne postoji?’ To je kompliment filmu, jer su se ljudi saživeli“, rekao je Dimić.
Kako je zaključio, upravo ta dilema prevazilazi filmsku priču.
„Mislim da se to ponekad dešava svima nama – živimo u stvarnosti, a ponekad poželimo da smo negde drugde, na nekom drugom mestu, u nekim drugim okolnostima, sa nekim drugim ljudima.“
Za Dimića, međutim, bez obzira na to gde ga je život odveo, povratak korenima ostaje konstanta.
