Prilikom intenzivnih debata koje su se povele u javnosti i naučnim krugovima, kada je u maju 2017. država Srbija ozvaničila uvođenje dualnog sistema obrazovanja i kada je donesen Nacrt zakona o dualnom obrazovanju izdvojile su se dve struje mišljenja. Jedan deo javnosti u potpunosti je podržao ono što već desetinama godina unazad postoji u obrazovanju zapadne Evrope, dok je drugi deo ostao skeptičan, shodno ekonomskoj situaciji i rđavim navikama srpskih političara da upropaste sve čega se dohvate.
Isprva se u Nacrtu zakona o dualnom obrazovanju videla ta rđavost i nedovoljna informisanost nadležnih o ovakvom načinu obrazovanja, pa je Nacrt pridobio neka manipulativna svojstva.
Tako je finalnim nacrtom zakona, članom 6, bilo predviđeno da đaci srednjih stručnih škola, pored nastave u školi rade za poslodavce u periodu od 8 do 20 časova, najviše osam sati dnevno, odnosno najviše 35 sati nedeljno. Za ovaj rad učenici imaju pravo na finansijsku naknadu u iznosu od najmanje 50% minimalne cene rada. Kako Zakonom o radu minimalna cena radnog sata iznosi 130 dinara, učenici bi trebalo da rade za 65 dinara po satu za ono što se smatra ,,produktivnim radom”. Međutim, kako ni kasnije u donesenom Zakonu o dualnom obrazovanju ,produktivni rad” nije definisan, niti je određeno šta se smatra pod njim, može doći do zloupotrebe učenika od strane kompanija koje bi bez kršenja Zakona mogle proizvoljno da umanjuju zaradu učenicima i da određuju kakav je to rad produktivan, a kakav nije i da ga podvedu pod profesionalnu obuku koja se ne plaća, poput volonterskog rada.
Iako sintagma ,,produktivni rad” nije definisana ni u samom Zakonu o dualnom obrazovanju, donesenom 18. novembra 2018., došlo je do nekih izmena kada je reč o radnom tretmanu učenika. Tako je u članu 6 ovog zakona smanjena dnevna radna norma sa osam na šest sati, dok je na nedeljnom nivou maksimalan broj radnih sati smanjen sa 35 na 30 sati. Članom 34 povećan je i procenat neto zarade sa 50% na 70% minimalne cene rada po radnom satu, te je situacija po učenike donekle poboljašana.
Da li na dualno obrazovanje treba da se gleda kao na učenje kroz rad uz novčanu nadoknadu ili, pak, kao na eksploataciju učeničkog kadra, pitali smo Velibora Petkovića, asistenta na departmanu za novinarstvo i komunikologiju Filozofskog fakulteta u Nišu.
Srbija je siromašna zemlja i ja mislim da je zapravo eksploatisano čitavo stanovništvo.Mali sloj uspeva da zaradi malo više, međutim ne može se tako gledati na stvari. Minimalna plata u Srbiji je mala, i ne može se takva plata dati i nekome ko uči uz rad. Trebalo bi obratiti pažnju na to da mnogi kad završe fakultete rade za minimalac godinama i nema pomaka. Potrebno je više obratiti pažnju na to zašto je minimalac isti bez obzira na to da li je neko završio osnovno, srednje ili visoko obrazovanje. Minimalna plata treba da omogući uslove za pristojan život. Recimo, novinari u Grčkoj se zalažu, i mislim da su uspeli u tome, da plata od 751 eura bude minimalna plata za novinare. S druge strane, dualno obrazovanje treba da omogući da se zaradi neka vrsta džeparca – ističe Velibor Petković.
O tome koliko je dualno obrazovanje važna prilika za zaposlenje mladih Petković dodaje:
Siguran sam da bi to omogućilo brže zapošljavanje i sigurans sam da bi svaki poslodavac više voleo da ima takve kadrove nego oe koje imaju samo teoretska znanja, a onda će morati da provede najmanje šest meseci da ih nauči kako se to radi. Mi imamo ponekad problem kada studenti pitaju da li mislite kako piše u knjizi ili kako je stvarno. Mislim da bi dualno obrazovanje ukinulo tu razliku izemđu kako piše u knjizi, a kako je stvarno.
Profesor na departmanu za novinarstvo i komunikologiju, Zoran Jevtović, mišljenja je da dualno obrazovanje ne predstavlja iskorišćavaje učeničke radne snage.
Nikada nisam smatrao da je praksa u medijima neki oblik iskorišćavanja studenata ili budućih medijskih radnika. Jednostavno smatram da, u trenucima kada se stiču neka znanja i veštine, kada u redakcijama veliki broj ljudi ne zna kakva će ih budućnost očekivati, dovoljno je naići na pomoć, na saradnju i razumevanje u tim redakcijama i to će biti dovoljna korist od toga. Mislim da nikakva ambicija mladih ljudi ne bi trebalo da bude novčani stimulans. Oni treba da u perspektivama svog obrazovanja gledaju kako da steknu što više znanja i veština kojima će sutra krčiti sebi put kroz život – navodi Jevtović.
Profesorka na katedri za pedagogiju niškog Filozofskog fakulteta, Marija Jovanović, mišljenja je da etiketiranje ovog koncepta kao legalnog mehanizma iskorišćavanja učenika nije primereno, a da je Zakon postavljen tako da otvara mogućnost učenicima za zaposlenje.
Dualno obrazovanje i po Zakonu i pedagoškim kriterijumima ima neke svoje ciljeve i principe. Jedan od principa je karijerno vođenje i zapošljavanje. Dakle, ovim se omogućuje pravilno karijerno vođenje i otvaraju se mogućnosti za uspešnije i brže zapošljavanje. Tu se razvijaju osećaj odgovornosti, tolerancije, timskog rada, preduzetništva, kreativnosti što su osnovne vrednosti u procesu zapošljavanja – navodi Jovanovićeva.
Neki od nedostataka Zakona o dualnom obrazovanju su da on ne obavezuje kompanije da istaknute pojedince đaka zadrže u svojim radnim pogonima po okončanju obrazovno-stručne prakse, iako je svrha koncepta dualnog obrazovanja smanjiti broj nezaposlenosti mladih. Ono što je još problematično u odnosu između učenika i poslodavca je što Zakon o dualnom obrazovanju isključuje primenu Zakona o radu, te postoji opravdana sumnja pod kojim uslovima će đaci raditi i kakvi će biti njihovi mehanizmi zaštite.
Opravdana je i bojazan roditelja o povredama na radu do kojih može doći radom u okviru dualnog obrazovanja. Upravo je ovo još jedan veliki nedostatak zakona o dualnom obrazovanju jer isključuje primenu zakona o penzijskom i invalidskom radu. Poslodavci su prema zakonu o PIO radu dužni da uplaćuju PIO doprinose učenicima, pošto je članom 17, stav 1, tačka 3 zakona o PIO osiguranju propisano da učenici na praksi moraju imati uplaćene PIO doprinose kod poslodavca, što u zakonu o dualnom obrazovanju nije nigde pomenuto.
Novinar: Milan Dojčinović
