Promatrano sa istorijskog aspekta, važnost praktične primene stečenih znanja bila je naglašena još u Antičkoj Grčkoj. Najpoznatiji i jedan od najplodotornijih filosofa u istoriji čovečanstva, Platon, isticao je kako je obrazovanje ključno za stvaranje i održavanje države. U okviru osnovnog obrazovanja su se, prema Platonu, izučavali predmeti gimnastika i muzika, koji su bili važni za razvijanje ličnosti i stasavanje pojedinca u harmoničnu osobu.
U Antičkoj Grčkoj postojale su etape u obrazovanju, nalik današnjim razredima i stepenima školovanja. Sa navršenih dvadeset godina, vršila bi se prva selekcija učenika. Onim najboljima bila bi pružena mogućnost da izučavaju matematiku, geometriju i astronomiju što je predstavljalo viši stepen obrazovanja koji je trajao do tridesete godine. Sa navršenih trideset godina vršila bi se još jedna selekcija. Oni koji bi prošli sekundarnu selekciju, kvalifikovali bi se za izučavanje metafizike, dijalektike, logike i filozofije u narednih pet godina. Da bi jedan stanovnik Antičke Grčke bio na nivou savremenog čoveka sa fakultetskom diplomom, morao je da zauzme određenje pozicije u vojsci na petnaest godina. Time bi do pedesete godine života bilo kompletirano teoretsko i praktično znanje, a osoba školovana na ovaj način uživala je poseban ugled u društvu.
Profesorka Marija Jovanović, sa departmana za pedagogiju, Filozofskog fakulteta u Nišu ističe:
Ideje o radu i učenje kroz rad imamo još u Antičkoj Grčkoj, gde smo imali osposobljavanje vojnika u Sparti, kao i u Rimu gde su se razvijale različite kompetencije neophodne govornicima za obavljanje tog poziva.
Iz svetske obrazovne krize koja je tinjala 60-ih godina XX veka usledile su brojne polemike između pedagoga i ekonomista. Zaključak je bio da je formalno obrazovanje previše rigidno i „neosetljivo“ na brze socio-ekonomske promene. U tom periodu javila se potreba da UNESCO preduzme neke korake, što je dovelo do uvođenja termina „celoživotno obrazovanje“ i „društvo znanja“, a rasprava između ekonomista i pedagoga kulminirala je izveštajem Edgara Faura iz 1972. godine, čiji je tekst pod naslovom Learning to be – the world of education today and tomorrow, označio prekretnicu u oblikovanju obrazovnih sistema, i bio preduslov za trodelnu kategorizaciju obrazovanja na: formalno, neformalno i informalno obrazovanje.
Iako se kao preteča dualnog obrazovanja mogu uzeti primeri socijalnog uređenja gradova-država u Antičko doba, nasjličniji oblik današnjeg sistema dualnog obrazovanja datira s kraja XIX veka iz radničkih pokreta u Švedskoj i Nemačkoj.
Korene ovog koncepta nalazimo još pre jednog veka u najsrodnijem obliku, u pretečama tzv. radne škole Georga Keršenštajnera, koja je nastala najpre u Švedskoj kao Pokret za uvođenje manuelnog rada. Zatim, u delima Oto Salamana, koji je najpre u obrazovanje učitelja pokušao da uvede rad. Kasnije, na koncepciji Oto Salamana se javlja čitav pokret radne škole Georga Keršentajnera, koji podrazumeva manuelni rad uz intelektualni, kojim će se nadograditi znanja i osposobljavati ljudi za životne delatnosti – navodi profesorka Jovanović.
Važnost dualnog načina obrazovanja bio je prepoznavan u svakoj društvenoj epohi, ali i u trenucima društvenih kriza, ratova i sukoba.
Priča iz Francuske posle Prvog svetskog rata kaže da se učitelj Selesten Frene sekirao kako da motiviše svoje đake. Onda je jednog dana malo zakasnio na čas i zatekao svoje učenike kako su organizovali trku puževa, i onda su oni navijali za puževe, za sivo-zelenog, za smeđeg itd. Učitelj je govorio kako nikada pre nije video takvo oduševljenje na njegovim časovima. Oni su bili oduševljeni zato što su oni sami nešto organizovali. Učitelj je potom razmišljao kako da sačuva tu energiju učenika i zaključio je kako će najbolje biti da uključi učenike u neku vrstu produkcije, produktivnog rada. Zatim je pitao učenike da opišu tu trku puževa i da to štampaju pošto je nabavio tipografsku mašinu. Kad su učenici ovladali štampanjem, onda su sa velikom strašću pisali tekstove i praktično su naučili i da pišu, ali i da štampaju.
Praksa (grč. praxis) i teorija (grč. theorie) dve su nerazdvojne komponente obrazovnog procesa. Uz motivaciju, ove dve komponente zaokružuju obrazovni profil savremenog čoveka. Obrazovanje je proces jer se čovek uči novim veštinama tokom celog života i u skladu sa duhom vremena u kojem živi. Današnje, digitalno doba, zahteva od čoveka neprekidan rad na sebi i usavršavanje. Pored institucionalizovanog obrazovanja, važno je biti i informatički i medijski pismen, ne bi li se ostalo u ,,koraku sa vremenom”.
Novinar: Milan Dojčinović
Projekat sufinansira Grad Niš kroz projektno sufinansiranje medijskih sadržaja u 2018.
