Sveti Sava je deo svih nas, on se izdigao negde u sredini, on predstavlja istoriju iza i ispred sebe i gleda u budućnost… on večno živi sa nama, on nas opominje, a da toga nismo ni svesni! Bez Svetosavskog puta mi možemo samo da bauljamo u beznađu, u tom slučaju smo bez korena… kao panj ili kao kuća bez temelja.
Priredio, Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
I danas je Sveti Sava sa nama, to je i jedini ispravan put kojim svi Srbi moraju slediti. On sada ,,korača“ sa srpskim narodom širom Crne Gore. Ta duhovna i sveta ličnost, koja je duboko urezana u nama, je i podigla u proteklih par godina ovoliki narod u bratskoj Crnoj Gori. Svi se pitamo šta se to desilo sa našim rodom, odjednom tolike srpske zastave, kliče se Srpstvu, Kosovu i Metohiji, cela Crna Gora u srpskoj trobojki. Taj narod srpski samo korača ispravnim Svetosavskim putem.
Hvala tebi, Milo, što si probudio Svetosavski duh u srpskom narodu, dirnuo si u Svetoga Savu i Svetoga Vasilija. Sada vidiš koja je to snaga i kakav je to put. Srbi su se olako ujedinili i okupili u litijama i molebanima u čast odbrane svetinja koje je Sveti Sava stvorio.
Bezbožnici su nam nudili Jugoslaviju i mi je olako prihvatili, tu, od početka trulu tvorevinu, i onu iz 1918. i 1945. Oni Srbi koji se odrekoše Save pravili su revolucije zarad tuđih interesa i svoj put proglasili za jedini ispravni, a razlog jedini je da se izbriše ime SRBIN i da zaboravimo na Svetosavlje. Tako su ti ljudi kroz tu jugoslovensku tvorevinu napravili sistem koji se odrekao Save i imena Srbin koje zamenismo za Jugosloven i tako mudro stvarali državu Hrvatsku, koja je u novijoj istoriji do tada postojala samo u Drugom svetskom ratu, koju im stvoriše fašisti i nacisti sa razularenim ustašama koji su i decu ubijali i klali, a mi Srbi ih u dva rata oslobađali i posle toga zvali ,,braćom“… ali, to nije tema.
Kažu da i EU nema alternativu, nemam protiv EU ništa, ali smatram da jedino alternativu nema SVETOSAVSKI PUT za nas Srbe.
Proteklih godina u Crnoj Gori smo mogli da vidimo tu snagu i jačinu tog puta, tu masu naroda koja u miru korača ka spasenju i duhovnom miru. Taj put i tu snagu i toliko naroda ni jedan drugi put ne može da okupi i ujedini bratski narod. To je put mira i stabilnosti. Danas i proteklih godina možemo videti tu snagu Svetog Save i Svetog Vasilija.
Ćutali su Srbi u Crnoj Gori, ćutali su Srbi kada su bili ocepljeni od matice, ćutali su kada su priznali lažnu ,,državu“ Kosovo, ćutali su kada su ulazili u NATO…? Osećaš li sada silu u Vasiliju i Savi, da li sada razumete zašto se okupio narod Srpski i ko ga je ujedinio!? Tu je suština. Zato Svetosavski put nema alternativu, vratili smo se na tu stazu i eto ujedinjenja, sloge, ljubavi i duhovnog mira.
Mislim da smo danas svi svesni da se Srbija danas brani u Crnoj Gori kao i PRAVOSLAVLjE I SVETOSAVLjE, to čine naša probuđena braća. Bravo junaci, dostojni svojih predaka!
Sveti Sava je naša najznačajnija istorijska ličnost. Danas mnoge institucije, škole, ulice nose njegovo Sveto ime, današnji Srbi, podižu mu mnogobrojne zadužbine na svim kontinentima gde ih je sudbina rasejala.
Savu ni turski dželati, a ni komunistički, nisu mogli da otrgnu iz svesti, mestimično im je uspevalo ali se uvek vraćao u svest srpskog roda i dizao se iz smetlišta istorije… kao onomad kada smo svi znali i ,,ljubili” Tita, i kačili njegove slike po učionicama, kabinetima, kancelarijama, institucijama… a Savine skidali. Srećom danas nije tako, zato ga moramo čuvati da nam ga ponovo ne otrgnu. Nisam mogao a da ne spomenem to tragično vreme po srpski narod i Svetog Savu.
Sveti Sava, pored srpskog jezika je pečat srpskog roda, to su dva naša temelja.
On nas je okrenuo pravoj veri, punoj ljubavi i blagodeti. Postavio nam je među, koju niko od tada ne može da pomeri pa ni izrodi u današnjoj Crnoj Gori.
Mi Srbi moramo da čuvamo Svetosavlje, jer ako zaboravimo svoju prošlost, nestaćemo kao narod na to nas obavezuju naši sveti preci: … Svevladovići, Svetimirovići, Oštrivojevići, Vlastimirovići, Vukanovići, Sveti Sava i svi Nemanjići, sveti Lazarevići, Brankovići, Karađorđevići, Obrenovići, i Plava grobnica, i sveti Jasenovački i Bratunački mučenici, i mučenici sa Košara i Paštrika i svi Srpski mučenici koji postradaše od Kosova do današnjih dana braneći krst časni i slobodu zlatnu. Čuvajmo pravoslavlje ljubimo srpstvo, jer bez toga nam nema boljitka! Ako mi sami ne ljubimo svoju istoriju, sigurno je neće ljubiti okupator… oni su nam je samo skrnavili, lažirali, prisvajali i otimali.
Dan Svetog Save je prilika da se podsetimo na ovu Svetu ličnost…
Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava.
Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja.
Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.
Zajedno sa ocem Stefanom Nemanjom, zamonašenim kao Simeon, Sveti Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, i tako ostao zabeležen kao ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori.
U Studenici je osnovao 1209. godine bolnicu, prvu na području srpske države.
Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, pa je stoga i zaštitnik prosvetnih ustanova.
Sveti Sava je 1219. izdejstvovao autokefalnost SPC, a njegova dela „Nomokanon“ (1220) i „Sinodik pravoslavlja“ (1221) postali su pravni i duhovni stubovi srpske državnosti.
Sava je preminuo 1236. godine u bugarskom gradu Trnovu kao prvi arhiepiskop SPC, a ostao je poznat generacijama kao osnivač i tvorac „svetosavskog pravoslavlja“.
Praznik Svetog Save – Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji.
Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve delove srpstva, a himna Svetom Savi je prvi put izvedena 1839. u Segedinu.
Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine, a na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca. U odluci Popečiteljskog prosvještenija, predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se sveti Sava proglašava za patrona svih naših škola i da se od tada 14/27. januara ima u svim školama najsvečanije proslavljati. Crna Gora ga uvodi 1856. godine, pod knjazom Danilom. Praznik se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom komunističke vlasti. Posle poluvekovne zabrane u komunističkom režimu, ponovo se nastavilo sa proslavljanjem svetog Save .
SAVA MIRI BRAĆU
Posle Nemanjine smrti u Srbiji su se posvađali oko prestola njegovi sinovi Stefan i Vukan. Sava onda pođe iz Svete Gore da smiri braću. Sa sobom je poneo i Nemanjino telo. Sava je dočekan veoma svečano. Nad telom svoga oca on je izmirio Stefana i Vukana, koji su se pokajali i zakleli da se više nikad neće svađati. Sava je blagoslovio to izmirenje i posavetovao svoju braću da žive u slozi i bratskoj ljubavi. Posle toga on je Nemanjino telo sahranio u manastiru Studenici, glavnoj Nemanjinoj zadužbini.
SAVA PRVI ARHIEPISKOP SRPSKI
Monah Sava otputovao je u Nikeju, gde je od nikejskog patrijarha dobio dozvolu da osnuje samostalnu srpsku arhiepiskopiju. Sava je 1219. godine postavljen za prvog srpskog arhiepiskopa. On je organizovao srpsku crkvu, osnovao je i obnovio više episkopija, a umesto Grka dovodio je Srbe za episkope. Da bi obučavao sveštenstvo, Sava je prevodio crkvene spise (delovao je kao prosvetitelj).
Zahvaljujući Savi Nemanjiću crkva u Srbiji oslobodila se starešinstva ohridskog arhiepiskopa. Samo dve godine nakon što je postala kraljevina, srpska država dobila je i crkvenu samostalnost.
Srpska crkva je Savu Nemanjića, kao i njegovog oca Stefana Nemanju, uvrstila u red svetitelja.
Sava je obnovio manastir Hilandar (Sveta Gora) zajedno sa svojim ocem Nemanjom. Taj manastir postao je žarište srpske kulture.
Sava je veoma zaslužan za organizaciju verskog života, stvaranju crkvene organizacije i prosvećivanju naroda u mladoj srpskoj državi. Na saboru u Žiči 1234. godine Sava se zahvalio na položaju arhiepiskopa i odredio za naslednika svog učenika Arsenija Sremca.
Smrt Savina u Bugarskoj
Posle toga, Sava kreće na putovanje po istoku. Boravio je u Palestini, Aleksandriji i na Sinaju. U povratku je posetio Nikeju, a onda otišao u bugarsku prestonicu Trnovo u posetu bugarskom caru Jovanu II Asenu. Na Bogojavljanje odslužio je službu u trnovskoj crkvi. Posle toga odmah se razboleo. Bolovao je pet dana, a šestog je umro, to je bilo 14. (27) januara 1236. god. Sahranjen je u crkvi Četrdeset mučenika.
Kralj Vladislav, bugarski zet, sledeće godine preneo je njegove mošti u manastir Mileševu. Tu su bile sve do 1594. godine.
Srbi su bili nacionalno svesni da su carski narod, da su imali carevinu i da su je delimično izgubili na Kosovu. U takvoj veri Srbe nisu mogli Turci da islamiziraju, a katolici pounijate. Zato su ih Turci nabijali na kolje, a temišvarskog vladiku živog odrali. A da bi se osvetio Srbima, Sinan paša, za vreme Temišvarskog ustanka spalio je mošti svetog Save na Vračaru 1594. godine, a oluja raznese njegov prah na sve četiri strane sveta. To su Turci uradili da bi tako zaplašili srpski narod.
KNjIŽEVNI RAD
Sava je napisao tri tipika (pravilnika): “Karejski tipik”, “Hilandarski tipik” i “Studenički tipik”. Na početku “Studeničkog tipika” opisao je život svog oca Stefana Nemanje. “Žitije Sv. Simeona”, koje se kasnije izdvojilo iz “Studeničkog tipika”. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca.
IMA I DRUGIH NEZVANIČNIH IZVORA KOJI TVRDE DA SVETI SAVA NIJE SPALjEN
Pitam se, zašto se ne utvrdi istina, kad već postoji priča… ko ne dozvoljava da se uradi DNK analiza, da li smo svesni da na taj način skrnavimo sopstvenu istoriju i tako tumaramo u njoj, kome to odgovra i zašto… veliko je pitanje? A vrlo lako može da se reši i utvrdi istina.
Odavno i ima dosta tekstova i tvrdnji da mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru, već se i danas čuvaju u manastiru Ždrebaonik… gde sam bio u poseti pre par godina i nisam dobio nikakav odgovor na tu temu. Tako da o tome ne mogu i ne želim ništa da tvrdim.
Ali pitam se da li bi olako tadašnji verski narod dozvolio spaljivanje moštiju, kada se znalo u kakvim prilikama se živi… i da li su mošti Svetog Save spaljene na Vračaru ili podmetnute?
Čitajući neke nezvanične izvore kažu da su mošti skrivane u pećinama od osmanskog zuluma i agresije, pa u manastiru Dovolja, u Morači i u Kučima pa u manastir Ždrebaonik (kod Danilovgrada, 17 km od Ostroga), kažu da se čuvaju ispod ikone Svetog Save, ali sa natpisom Sveti Arsenije Sremac (naslednik Svetog Save na mestu arhiepiskopa) gde se smatra (u određenim krugovima) da se Savine mošti i danas tamo nalaze.
Bio sam lično na tom mestu, koje odaje mir i uliva snagu.
Red je i moranje da se to već jednom utvrdi… možda sa Savinim moštima krenemo ka ujedinjenju svih Srba na ovim prostorima. Možda nam na taj način i pomogne!
I SRBIJA IMA SVOJE HODOČAŠĆE – PUT SVETOG SAVE ISPOSNICA SVETOG SAVE
Isposnica se nalazi na 10 kilometru od manastira Studenice na planini Čemernona preko 1000 metara nadmorske visine. Nastala je početkom 13. veka. Prema predanju, Sveti Sava je nakon monašenja na Svetoj Gori Atonskoj početkom XIII veka ovde osnovao monašku zajednicu sklonu asketskom, pustinjačkom načinu života.
Za sada nažalost još nema putokaza za skretanje a ni obeležene staze do ovog SVETOG MESTA.
Isposnica predstavlja ozidani pećinski kompleks u okomitoj stenovitoj litici, do koga se stiže uskim drvenim mostićem priljubljenim uz samu liticu. Odmah do isposnice nalazi se i crkva Pridvorica iz 12. veka. posvećena sv. Đorđu.
Kapi znoja koje kupaju naše oči posle dolaska u ove visine, ne mogu nadjačati ostala čula koja hrane duše grešnika. Otvaramo vrata Isposnice, i povlačimo kanap i zvonjavom javljamo Bogu da smo stigli na plodno tlo praštanja grehova. Zvono utihnu, a svetlost i miris tišine uvede nas kroz vrata Isposnice u prostranstvo. TAKO IZGLEDA PUT U RAJ !
Kakva li je bila ljubav neimara koja je ovo stvorila ?
ŽIVELA NAM PRELEPA SRBIJA I ISTORIJA !
MIŠČIĆI , mesto gde je rođen Rastko
Iz dvorišta Petrove Crkve, kod Novog Pazara, kroz glavnu kapiju, pruža se pogled na Miščiće kod Deževe. Tu je rođen Sveti Sava. Kada ga je majka Anastasija predala ocu u naručje, Stefan Nemanja je rekao: Mišče moje i, mesto se do dan danas zove Miščići.
Miščići su mesto u Deževskoj dolini u blizini Đurđevih stupova i Petrove crkve, u kome su na čuvenim saborima donošene istorijske odluke, gde su rođena dva srpska cara, više kraljeva i gde je svet prvi put ugledao i Rastko Nemanjić – Sveti Sava.
Temelji rodne kuće Svetog Save su u korovu, bespuću i mraku. Da nije velikog krsta, koji su tu postavili predstavnici Crkve, niko ne bi ni znao da je tu rođen veliki episkop i prosvetitelj.
U sličnom stanju je cela Deževska dolina: zaboravljena, zapuštena, zapostavljena…
Tamo gde je Stefan Nemanja prvi put ugledao sina Rastka (Sv. Savu) danas je posađen hrast i pored njega leži drevni kameni krst. Odmah pored drveta stoji i jedan metalni prohromski krst, da obeleži ovo sveto mesto.
Deževska dolina je još daleko od očiju šire javnosti, ovde nema turista, a i oni koji dođu obiđu Petrovu crkvu i odu, a da i ne navrate do Savinog rodnog sela.
SVAKI kamen u Deževskoj dolini je istorija – ovde je, u zaseoku Miščići, rođen Sveti Sava, ovuda je u vreme najveće moći šetao Stefan Nemanja, ovde su se igrali njegovi sinovi Vukan, Stefan i Rastko, odavde su u svet polazili kraljevi: Uroš, Dragutin, Milutin.
U Srbiji se desilo čudo!!!
Srećom i trezvenom svešću, mi danas imamo završen Hram Svetog Save u Beogradu najveći je srpski pravoslavni hram, najveći pravoslavni hram na Balkanu… koji nas podseća i opominje da ne skrenemo sa Svetosavskog puta!
Veličanstveno je da je konačno u Hramu završen mozaik od 50 miliona zlatnih kamenčića, koji obuhvata 15.000 kvadratnih metara, težak je oko 320 tona, a u njegovom stvaranju učestvovalo je 300 umetnika i još isto toliko majstora. Hvala ruskoj pravoslavnoj braći!
I veličanstven spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu… koga nije bilo vekovima. Konačno smo i to dočekali.
Kao i film o Jasenovcu (DARA IZ JASENOVCA).
Sve ovo što je urađeno ima ogromnu vrednost… a kultura sećanja je nama od velikog značaja, posle surovog komunizma i komunističkih repova…
Priredio – Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
