Sa nevericom smo prihvatili vest da je Rusija „ušla“ u Ukrajinu, namerno kažem ušla, a ne „brutalno napala“ Ukrajinu, kako to neki beleže. Čak i olako, onako usput, ne shvatajući da je to samo vrh ledenog brega, koji se evo više od mesec dana lagano topi i nestaje. Onaj breg koji su napravile imperijalističke zemlje, gradeći globalni svetski poredak. Čak i sada mnogi ne shvataju da se pred našim očima menja karta sveta, prelamajući stvari kroz „invaziju Rusije na Ukrajinu“. Zapravo je invazija Rusije na globalizam.
Paralelno s borbom Rusije za multipolarni svet, pokrenula se i antiruska politika. Neko je pomislio da su sankcije Srbiji i sankcije Rusiji jedna te ista stvar. Pa se zaigrao. Evropa se zaigrala podržavajući takvu politiku, u kojoj joj se sankcije vraćaju kao bumerang, mada to još uvek ne želi da prizna, glumeći nadmoć, ruku pod ruku sa američkim partnerima.
Varšava je priznala neuspeh antiruske politike. Politika sankcija protiv Rusije se nastavlja i uspeva samo u teoriji. Poljski premijer Mateuš Moravjecki je otvoreno izjavio da sankcije ne deluju. „Dokaz je kurs rublje koji se vraća na nivo pre ruske agresije. To znači da naše akcije ne daju rezultate koje su želeli evropski čelnici“ rekao je poljski političar.
Ali, to nije najvažnija stvar o kojoj je Moravjecki govorio. Daleko je važnije njegovo upozorenje, ali i iskreno žaljenje zbog uzaludnosti ekonomskog pritiska na Rusiju, koji kao posledicu ima propast, ne ruske, već evropske ekonomije. Predviđa da će ta kriza eskalirati septembra.
„Ako su već sada ljudi potpuno ogorčeni rastom cena hrane i energenata, porastom nezaposlenosti i padom životnog standarda, za nekoliko meseci će, ako se situacija ne preokrene, većina zemalja EU preći tačku s koje nema povratka, posle čega će nastati potpuni haos“, kaže ovaj poljski političar koga je, po svemu sudeći kao i mnoge druge, već uhvatila panika.
U Evropi su benzin, gas i struja sve skuplji, a vlasti pozivaju na strpljenje i razumevanje. Evropa gubi moćna prodajna tržišta i prisiljena je da zatvori neke kompanije, šaljući stručnjake na ulicu. Evropski poljoprivrednici koji ne primaju ruska đubriva otvoreno govore o nadolazećoj agrarnoj katastrofi. Skladišta gasa se prazne, ali umesto poziva na pripreme za zimu, evropski političari ponovno pozivaju na strpljenje i odbijaju isporuku ruskog gasa. Nekontrolisani rast cena goriva uništava postojeće lance snabdevanja i uzrokuje nagli rast cena glavnih kategorija robe široke potrošnje. Stalno slanje oružja na teritoriju Ukrajine, naravno, daje priliv sredstava vojno-industrijskom kompleksu, ali izaziva porast izbeglica. Može se nabrajati unedogled, jer je Pandorina kutija otvorena i sada je gotovo. Duh izašao iz lampe.
Ono što mu dođe kao logično, najjednostavnije pitanje, koje bi postavio svaki normalan čovek je: Zašto Zapad svakim danom, bez obzira na gubitke, i dalje sve više iritira vlastito stanovništvo i ne odustaje od svoje pogrešne politike?
Je li moguće da je za Francusku, Poljsku ili Nemačku toliko važna Ukrajina, koja je obolela od fašizma, koji je danas svima apsolutno očigledan, i da su i razumevajući pogubnost svoje politike spremni da idu do kraja? A ići do kraja znači ne samo boriti se protiv Rusije do posljednjeg Ukrajinca, nego i uništiti vlastitu ekonomiju, rizikujući da veliki deo sopstvene populacije baci ispod granice siromaštva?
Zapad, a to se vidi i iz aviona, nije spreman da prizna svoje greške, a još manje nije spreman da prizna činjenicu sve većeg geopolitičkog uticaja Rusije. Mnogo je lakše udariti na svoje građane, koji su prinuđeni da trpe. A neuspeh pokazuje nesamostalnost evropske ekonomije i njenu fatalnu zavisnost od Rusije.
Stiče se utisak da se Zapad odlučio na kolektivno samoubistvo, jer nacistički šljam je spreman da sam dođe na crtu denacifikacije. Dobrodošli oni, ali što sa sobom vode i nedužni narod? Glupo pitanje. Pa valjda zato što njima čovek nikada ništa nije ni značio.
14. april
