“Sve je isto, samo njega nema”, krilatica je koja se provlačila kroz predizbornu kampanju devedesetih i koja je, čini mi se, i dan danas važeća. Malo se toga promenilo u metodologiji predstavljanja i jedne i druge strane uoči izbora, osim što je opozicija nekako konfuzna, rasparčana na sitne strančice, koje i kada se okupe u jednu koalicijiu, opet nisu krupne. Izvinjavam se opoziiciji što sam se usudila da to primetim, ali činjenica da ni novinari ne mogu da popamte imena stranaka, ni njihovih koalicija, a tek lidera koji šetaju čas ovamo, čas onamo – ide u prilog mojoj konstatciji. Često se pitam: ako novinari sve to ne mogu da upamte, kako će tek građani, a kako li će se opredeliti pred glasačkom kutijom, živa nisam.
Nekada su imena opoziicionih stranaka znala čak i mala deca, upečatljive lidere koji su ih predvodili, poznavao je svaki čovek. Pa na jednoj strani imaš “režim” (kako se to u žargonu zvalo) i na čelu tog režima Slobodana Miloševića. Imaš dva fronta, pa se opredeli. A tek kada su te jake opozicione stranke formirale i koalicije, pa od nekoliko jakih nastane koaliicija “Zajedno” ili DOS – Milošević je mogao samo da se smrzne. Kakva god njihova politika bila, kakve god programe imali, silina naroda na njihovoj strani je bila ogromna. Od nje si mogao da se smrzneš.
Mitinzi pojedinih stranaka u predizbornoj kampanji bili su čudo. Đinđić, Drašković, Šešelj – znali su da na trgu ili Gradskom polju okupe toliko ljudi, da igla nema gde da padne. Danas opoziicija na skupovima okuplja rođake, prijatelje, braću i kumove i pokojeg zainteresovanog slučajnog prolaznika. Dokažite mi da nisam u pravu, i ja ću se izviniti.
Nema suočavanja političkih protivnika u medijima – žali se opozicija. I devedesetih se žalila, kao i danas. Podrazumevajući pod suočavanjem, ne borbu mišljenja, nego međusobne uvrede i ljaganje pojedinaca, dobijanje prilike da na političkog protivnika baciš drvlje i kamenje, ne birajući reči, a onda se žališ kako ti nisu dali da izraziš svoje mišljenje.
Naravno, vlast se i tada, a i danas, hvali svojim rezultatima. A šta bi drugo, njen posao nije da kritikuje, nego da pokaže ono što je uradila. I tako dobije glasove građana. Opozicija nema na osnovu čega da pobije izgovoreno, osim što može da kaže da je Vučić počeo da izlazi i iz frižidera , toliko ga ima na televiziji – ali to nije način za predstavljanje sebe. Ljaganjem drugog, ne uzdižeš sebe. Razumljivo je da je narodu međusobno vređanje i vatanje za gušu, zanimljivije od predstavljanja tamo nekih programa, zato što je i narod naučen na jednu vrstu ponašanja. I uvek ga primenjuje u predizbornoj kampanji. Narodu je ta kampanja zabavna, stiče utisak da je nešto važan, jer ima priliku da komentariše, ocenjuje, i procenjuje.
Na tapetu su i novinari voditelji, koji “predstavnicima opozicije ne dozvoljavaju da kažu ono što žele da kažu”. Ne branim voditelje, posebno ne one nevaspitane, ali podsećam da su od početka višestranačkog života do danas postojala određena pravila ponašanja u tim raspravama, samo što su se neki o njih oglušivali. I koristili priliku, kada su već na televiziji, da kažu sve što im leži na srcu. Po mogućstvu odabrano ružnim i uvredljivim rečima.
Zaboravljamo svi odreda da izbori postoje kako bi građani na njima izrazili svoju slobodnju volju. I nisu sinonim za smenu vlasti. Ne govorim o ovoj, već o svim vlastima. Šta ako je vlast dobra, zašto je menjati? Tu činjenicu svi zaboravljaju – i opozicija, i jedan deo naroda.
Kakav god bio Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke koga čas volimo čas ne volimo, on se je uvek ponašao trezveno i ogoljeno iskreno. Iako žestoki protivnik, u jednom trenutku je stao na stranu Miloševića. Onda, kada je to trebalo, i onda kada je to bilo važnije za državu od svih stranačkih prepucavanja.
Šešelj je i danas zadržao takav stav. “Pobeda Vučića je u interesu naroda” – rekao je ovih dana. “Mi smo državotvorna stranka i znamo da nacionalni interesi nekada zahtevaju odstupanje od ustaljene prakse, zato glasamo za Vučića. Pobeda Vučića u prvom krugu je interes naroda, znači i Srpske radikalne stranke” – rekao je Vojislav Šešelj.
Neki od vas sada ovo slušaju sa gnušanjem, zaboravljajući da u svakoj zemlji postoje obični političari i državnici. Svako neka se u ovoj priči prepozna i zamisli nad činjenicom šta je važnije: lični interes, ili interes naroda.
17. mart
