Prođe referendum. Uspeo je kažu, kako god to ko shvatao i prihvatao. Većina nas, doduše, pojma nema za šta je glasalo, a i za šta nije. Opredeljivali smo se kao i uvek ZA i PROTIV.
Predložene mere tiču se dela Ustava koji reguliše pravosuđe, a odnose se na način izbora sudija i tužilaca, stalnost sudijske funkcije i jačanje funkcije tužilaca.
Kako ne bih ja sada razglabala o pojedinostima, koje pravnim jezikom objašnjeno i nisu nešto naročito zanimljive običnom građaninu, upitala bih: Hoćemo li mi to konačno, posle svega imati nezavisno sudstvo?
Hoćemo, kako da nećemo. Imaćemo nezavisno sudstvo na papiru. A papir je u pravu mnogo važna stvar. Taj prokleti papir je mnoge oterao na robiju bez krivice, a mnoge i oslobodio iako su krivi. Pravo je zadovoljeno, a pravdu ko šiša.
Ne treba nama, niti bilo kom na svetu u oblasti prava nezavisno sudstvo, nama treba nezavistan čovek. Čovek koji misli i sudi svojom glavom, pri čemu glava treba da bude normalna. A nije, vrlo često im glave nisu normalne, pa pravo bude zadovoljeno, a pravda gurnuta u zapećak, bez prava glasa.
Baš se ovaj referendum utrefio u periodu sprovođenja pravde nad Novakom Đokovićem? I? Jel pravda to što mu je učinjeno? Nije. A jel po njihovom pravu? Pa jeste. I koliko je u čitavoj priči uticao čovek pojedinačno, koji se našao na mestu sa kog može da kroji nečiju sudbinu? Pa najviše. Dakle, nečija luda glava je presudila.
Htela sam da kažem da slobodno sudstvo nije slobodno onako kako ga mi zamišljamo. I nikada neće ni biti, kod nas, a ni u svetu. Zato što je čovek taj koji boji tu nezavisnost. Čovek i njegova svest po kojoj , u bilo kojoj oblasti života, učestvuje. Zanosimo se mi samo, kao što smo se zanosili demokratijom. Gradimo evo demokratsko društvo, po merilima demokratskog sveta, punih 30 godina. Jesmo li ga izgradili? Malo sutra jesmo. Zvonimo na sva zvona da smo demokratsko društvo, a nismo. Gori smo no što smo bili, jer u prirodi čoveka je da vata krivine i vara. A mi smo tu tehniku usavršili do maksimuma. I ne samo mi, većina u svetu. Zato što sve rešavamo papirima, pravilima i Zakonima, a ne promenom svesti koja je ključna stvar u svakoj priči. Pa uzmite prost primer: zašto ne vodimo računa o zaštiti životne sredine? Zato što nas niko ne sankcioniše. A naša svest se pojavljuje samo kada nas neko udari po džepu. Iz čista mira, ničim izazvana, neće, pa da je ubiješ.
Tako je i sa pravom, odnosno sudstvom, odnosno nezavisnim sudijama. Možda vlast neće moći u tolikoj meri da utiče na njihove odluke, ali zato sami mogu karambol u sudstvu da naprave. Rukovođeni svojim stavovima u životu (koji mogu, a i ne moraju biti ispravni), rukovođeni ličnim opredeljenjima i nezaobilaznom sujetom.
Kako u protivnom protumačiti presudu Đokoviću, u istoj državi, po istim Zakonima, ali od dva različita čoveka. I kako razumeti da je nevakcinisani Đoković koji nema koronu, opasniji po zdravlje stanovništva Australije od Nadala, koji je vakcinisan ali trenutno ima koronu. Dolazimo do iste konstatacije: Do čoveka je, nije do Zakona.
Zakon je papir, a sprovodi ga čovek. Čovek koji sudi, optuženi, ali i svedok. I javno mnjenje, razume se. Šta znači zakletva na sudu: Govoriću istinu i samo istinu, tako mi Boga? Vidi li Bog da mi lažemo, ako lažemo? Ko će da proveri našu istinu ili laž? Bog neće sigurno, ali naša savest bi trebalo.
Koliko ljudi je dobilo doživotnu zbog odsustva nečije savesti, koliko njih šeta naokolo iako su okoreli kriminalci, koliko je sitnih nepravdi prema ljudima učinjeno, a da nisu mogli da dokažu suprotno. Zbog odsustva nečije savesti.
Lepo zvuči to nezavisno sudstvo. Svašta je upakovano u ovaj termin, mnogo toga što običan građanin i ne razume. Raduje se, možda, što će sudstvo biti nezavisno. Razočaraće se onog trenutka kada na svojoj koži oseti da je to samo bajka. Bajka u kojoj i zlo može da pobedi bez ikakvih valjanih argumaneta, i da nas ostavi bez teksta. I sa pitanjem: Zašto i kako je to moguće?
Ako mene pitate, radije bih bila bez posla no što bih pristala da budem sudija ili advokat. Zato što u profesiji, koja deli pravdu drugima, ima najmanje pravde.
Refarendum je prošao, ali mi nismo prošli još uvek. A i ko zna kad ćemo, i da li ćemo ikada.
18. januar
