Kad kažeš SLAVA, odmah pomisliš na Srbe. Zato što je slava isključivo srpski običaj, i kad je praznuju pripadbnici drugih naroda, oni je je obeležavaju kao srpski i pravoslavni običaj. Prosto imamo tapiju na slave.
Slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja i dan kada su vrata domaćina otvorena za sve goste. Nema tu pozvanih i nepozvanih. Čuli ste da se kaže: Na slavu se ne zove. Proslavljanje kućnog sveca je najvažniji porodični praznik u srpskom narodu.
Epa, nek nam je sa srećom, počeše slave koje su u ovom periodu baš učestale, zgusnule se nekako od Svetog Nikole pa nadalje, pa više ne znaš na koju si pošao, i odakle si se vratio. Važno da se na slavu ide, da se domaćin ispoštuje, a nama nikada nije bilo teško da nekoga ispoštujemo uz bogatu trpezu.
Najvažnije je da se krsna slava proslavi onako kako je propisala Sveta Crkva i kako nam je od naših starih ostalo. Nije da se mi baš držimo toga, ruku na srce, ali slavimo, slavimo i proslavljamo kako ko zna i ume. A malo ko zna i ume kako je Gospod propisao. Nego, držimo se one, bolje išta nego ništa. A ništa nikada nije, jer nam je za slavu trpeza najvažnija od svega.
Slavski kolač i slavsko žito su nekada bili ključna stvar za slavu, ostalo, šta se nađe i ko koliko ima. Važno je da pop osvešta kuću, kako bi je zaštitnik čuvao od zla do naredne godine, i to je to. Dobro, i danas svako mesi slavski kolač i priprema žito. A pored toga, ne pitaj. i ptičjeg mleka će tu biti, ako ustreba, samo da se bude bolji od ostalih, i da po trpezi budeš upamćen. Ni jedan narod nije tako smišljeno “zakitio” hrišćanske praznike kao Srbi. Sve se svelo na druženje, hranu, piće i sećanje na pretke.
Na dan slave srpski dom blista u svetlosti i radosti. A bogami i u čistoći, jer domaćini koji poštuju tradiciju obavezno pred slavu naprave generalku. Što nije tako loše, možda im inače u tempu kojim živimo ne bi ni palo na pamet da počiste kuću.
Zahvaljujući slavama u Srbiji se nikada nije gladovalo. Prvo zbog toga što se za slavu priprema brdo hrane, imalo se ili nemalo, za slavu mora da se ima. I poslednji cvonjak iz džepa ima da se izvadi kako bi sve bilo po propisu, i kako valja. Osim toga slave kod Srba su toliko česte, da taman izgladniš od jedne, eto je stigla druga za prejedanje. Nema razloga za stid, to je jednostavno tako bilo, i tako ostalo. A slave obogaćujemo i unapređujemo u novije vreme samo na trpezi. U ono duhovno baš i ne bih smela da se zakunem.
Zašto to kažem? Pa zato što je tako. Slava podrazumeva i nekakvo duhovno pročišćenje od grehova, nagomilanih tokom godine. A mi ih imamo na gomili toliko, da ni deset slava ne mogu da ih ponište.
Ne vredi biti dobar, častan i pošten domaćin samo za slavu. I kroz jelo i piće kupovati svoje poštenje i čistotu duše. Čovečnost, najkraće rečeno. A jesmo li mi to, jesmo li ljudi tokom čitave godine? To što psujemo, opijamo se, i imamo neke druge poroke, najmanje je važno. Može i da se oprosti. Ali to što smo postali neljudi, to nije oprostivo. A jesmo, postali smo ljudi ispunjeni mržnjom, nerazumevanjem, bahatošću, zlim namerama, i naopakim ponašanjem. A onda, preko noći, za slavu postanemo anđeli na zemlji, koji se nešto kunu u svece, krste i klanjaju, i ljube ikone. Što će reći – svim ružnim osobinama, dodajemo još jednu – licemerje. I to licemerje pred Bogom. Bez sramote i grže savesti.
Svaka čast izuzecima, razume se. Sigurno ih ima, ne kažem da ih nema. Ali su toliko retki, i nezapaženi, kao što i u životu nisu zapaženi od drugih. Njima trpeza za slavu i nije toliko važna, važan im je obraz pred ljudima. Bilo kojim. Važan im je zbog njih samih, ne zbog ljudi, koji to ne moraju da budu. I oni su ti, kojima hrišćanske slave pripadaju po Božijim zakonima. I njima srećna slava. Sve ostalo su performansi, te stoga tim ostalim slavljenicima treba reći: srećno veselje. U tome je razlika.
21. decembar
