“Pravila, pravila, u crno nas zavila” peva Bora Čorba. Možda, razmišljam ja, ali sam sigurna u jedno: mi se baš mnogo ne povinujemo pravilima na ovim našim balkanskim prostorima. Naprotiv. Uža specijalnost nam je – kršenje pravila. Ne slučajno, ne iz neznanja, prosto eto volimo da kršimo pravila, nekako nam je to slatko, pričinjava nam zadovoljstvo, a pored toga ako nas uhvate u kršenju, pruža nam se prilika da se prepiremo i svađamo sa onim ko nas je uhvatio. A to što volimo, ne pitaj. Da isterujemo pravdu, pa to brate cenu nema.
Uzmite kao primer bilo koju životnu situaciju. Pretrčavanje ulice na nedozvoljenom mestu, recimo. Nema veze što je pešački prelaz na 10 metara od tebe, ti ima da pretrčiš tamo gde ne treba, pa makar se crklo. Tu ti zgodno, tu si navikao da prelaziš, i kakve veze sada imaju nekakva pravila, koja ruše tvoj komoditet. Ako još milicioner stane da duva u pištaljku, pa te zaustavi, i još hoće da te kazni…….jao majko moja, tek ovde počinje performans koji okupi sve građane u blizini, navijače jedne i druge strane. Umesto da se izvinjavaš i braniš, ti kreneš u napad. Pa izvučeš iz malog mozga sve što može milicionera da nacrni, a što blage veze sa tvojim pretrčavanjem ulice nema. Al merak ti, ta rasprava ti merak. Još ako se izvučeš, pa tri dana prepričavaš kako si zeznuo milicionera.
Leto je, vrućine su, a u javne institucije se ne ulazi nedolično obučen. U kratkim pantalonama, papučama, razgolićen ko za plažu, to ne može, iako se tebi čini da može, iako smatraš da ništa loše nisi uradio. A sve ti to daje argumente da se svađaš u nastavku. I što je najgore da misliš da si u pravu.
I da ne nabrajam više, i da ne navodim primere, jer ih ima dosta. Zato što uopšte nije važno što ćemo za prekršena pravila odgovarati, ili biti kažnjeni, mnogo je važnije što kršeći ih, govorimo o sebi i sebe unižavamo. Nekada je postojala jedna knjižica, koja se zvala Bonton. I roditelji su je tutkali u ruke deci, čim počnu da čitaju. A tamo si mogao da pronađeš sijaset korisnih saveta o lepom ponašanju, i što je još važnije većina ih je prihvatala, smatrajući da postaju bogatiji, kada ih usvoje. I nepismene bake su ta pravila znale. I vladale se po njima, učeći svoje potomke. Kako se ponašati prema starijima, na ulici, u gostima, prema osobama koje su nekakav autoritet, ili vlast…..svašta je tamo pisalo, što niko nije smatrao glupim i smešnim.
E, iz te knjižice i njenog sadržaja proističe i sve ostalo. Uključujući i našu neograničenu sklonost ka nepoštovanju pravila. To osnovno, kućno vaspitanje, ta kultura lepog ponašanja je baza svih ostalih ponašanja, koja nas prate u životu. Zato što lepo vaspitan čovek neće dozvoliti sebi da uđe polugo u neku od javnih institucija, da pretrčava ulicu i prepire se sa ljudima koji rade svoj posao. Neće dokazivati ništa što je nedokazivo, a posledica je njegovog nekulturnog ponašanja.
Biće da su novije generacije spavale na času. Biće da su propustile važnu lekciju o životu. Pa ni svojim potomcima nisu imale šta da prenesu. Biće da u tom grmu leži zec i odgovor na pitanje: zašto smo naopaki u poštovanju pravila.
“Dobro vaspitanje je najveće dobro koje možemo ostaviti deci”, kaže stara Indijska poslovica. Pa ti sad vidi koliko smo osakatili svoju decu, ostavljajući im sve drugo što košta brdo para, a osnovnu stvar smo zaboravili: da ih naučimo kako da se ponašaju. Stoga nemojte da se čudite kada mladić neće da vam ustane u autobusu, ili neko od komšija prođe pored vas kao pored Turskog groblja. Nije on kriv. Kriv je onaj, ko je zaspao na času.
16.juli
