Juče je bio Vidovdan. Veliki dan za srpski narod. Vidovdan nije običan crkveni praznik, ni dan za samosažaljevanje i uzdisanje nad neumoljivom sudbinom, već simbol trenutka istine u kome dela pokazuju „ko je vera, a ko nevera“. Žrtva na koju je 1389 godine pozvao knez Lazar postala je temeljno moralno načelo srpske „narodne vere“ i ima duboko hrišćanski smisao: ratnici na „kosovski krst“ nisu otišli kao očajnici, već da omoguće vaskrs i večni život Srbije.
Vidovdanska epika nije naučna istorija, već moralni kodeks koji je vekovima, od propasti do obnove države, održao srpski narod u jasnom istorijskom toku. Tako je i danas, kada svake godine obeleževamo jedan od najvećih crkvenih i državnih praznika.
Obeležen je i juče, uz sve počasti i uz prisustvo državnih i crkvenih velikodostojnika. Ali se ja na ovaj dan ne navraćam zbog toga. Tako biva svake godine i tako treba da bude, ako poštujemo sebe i principe na kojima se temelji srpska država. U bilo kom istorijskom trenutku njenog bitisanja.
Meni je pažnju juče privukla vest: Gradonačelnica Čikaga Lori Lajtfut proglasila je Vidovdan praznikom grada Čikaga. Usred velike Amerike, i usred velikog grada, daleko od Srbije i geografski i mentalno. A, ipak, Lori Lajtfut je razumela suštinu ovog praznika. I nije se uplašila da će joj zbog ovakvog poteza, možda, neko zameriti. A sigurna sam da se mnogima njena ideja nije dopala.
Odluku je donela polezeći od činjenoce da grad Čikago ima jednu od najvećih srpsko-američkih zajednica u Sjedinjenim državama. I zbog toga jer su se srpski emigranti naseljavali u Čikagu od 1880 godine, doprinoseći jačanju grada, pravosuđa, državne uprave, obrazovanja, socijalnih usluga nauke i medicine. Ona je, među retkima na tim tamo prostorima, to shvatila.
Postoji nešto još važnije, naglasila je Lori Lajtfut. „Ova odluka doneta je i zbog toga što Vidovdan slavi pomirenje i izdržljivost naroda koji je bio potlačen, koji stremi ka slobodi, dosdstojanstvu i jednakosti – univerzalnim idealima koji inspirišu i zahtevaju našu konstantnu opreznost do današnjih dana“ – rekla je.
Pa se pitam: kako li je Lori Lajtfut, gradonačelnica Čikaga, shvatila ko smo, šta smo, kakvi smo, i kakva je naša uloga u borbi za pravdu? Kako je ona to ukapirala a da joj, čak, niko nije ni sipao u glavu činjenice i ubeđivao je u istinu. Kako ta istina o Srbima i Srbiji ,ostalim amerikancima na važnim funkcijama, nikako ne ulazi u glavu. Ili im ulazi, a prave se nevešti, poneti interesima daleko važnijim od jedne male Srbije negde tamo daleko, na brdovitom Balkanu.
Kako je Arno Gujon , Francuz, ukapirao odmah ko smo i šta smo još prilikom prvog dolaska u Srbiju 2004 godine, posle pogroma Srba na Kosovu i Metohiji. I ostao da živi ovde uzevši srpsko državljanstvo i veru, da se bavi humanitarnim radom, da širi istinu o Srbiji i da joj bude privrženiji od mnogih Srba.
Malo je ovakvih ljudi, ali ih ima. O njima treba govoriti i pisati jer su se „drznuli“ da se kao pojedinci suprostave politici svojih zemalja. I pokloniti im se jer su razumeli bez mnogo reči i objašnjenja.
Znam reći ćete, to je drugo, politika je politika, posebno na svetskom nivou. Interesi su u pitanju, ljudi su prinuđeni na određene poteze, jer ih interesi vode. Briga njih za pravdu prema jednoj Srbiji, ako imaju veću vajdu ukoliko je ne razumeju.
Da, politika je to, a takva politika rađa milion nepravdi u svetu, ne samo prema Srbima. A politiku vode ljudi, ljudi su tvorci svega postojećeg na kugli zemaljskoj. Pa zašto je vode na štetu drugih, samo zarad lične koristi? Ovo je komplikovano, ali i nije komplikovano pitanje. Odgovor zavisi samo od onoga ko bi na njega odgovarao: Bajden ili Lajtfut, recimo. Nesreća je u tome što je mnogo više Bajdena.
29.jun
