Neobična stvar mi se dogodila ovih dana. Žena na šalteru u pošti je bila ljubazna. Baš ljubazna. I uradila je sve bez pogovora, i završila posao bez ijedne ružne reči, mrkog pogleda i kolutanja očima. Žena na šalteru se, ustvari, ponašala normalno, ali smo mi navikli na toliku dozu nenormalnosti da nam ovakve pojave postanu događaji za Oskara.
Podstakla me je na razmišljanje. Oživela mi sećanja na dane kada smo bili mali, kada su nas učili da kažemo „dobro jutro“, „molim vas“ i „hvala“. To je bio znak dobrog vaspitanja. Danas, čini se da su ove male čarobne reči nestale zajedno sa osmehom ljudi. (Zaboravih da kažem, žena na šalteru je sve vreme bila i nasmejana)
Svet je poslednjih godina postao loše mesto, život je postao stresan, svako ima svoje probleme i ne može da se obuzda da ih ne projektuje na druge. Pa se problem i stres šire kao zarazna bolest. Neki i u takvom, izvitoperenom svetu, pokušaju da budu ljubazni. I neretko iza sebe čuju: Šta se ovaj izmotava? Kakav slabić!
Biti ljubazan ne znači biti slab, zaista! Misliti da je ljubaznost izraz slabosti je velika laž i samo ljudi sa surovim srcem mogu kultivisati takvu laž. Morate biti jaki da biste bili ljubazni. Ljubaznost se rađa tamo gdje stanuje hrabrost: u srcu, i to su blisko povezane vrline. Jer u ovom svetu u kome caruje ravnodušnost, gde ljudi više vole da snimaju katastrofu mobilnim telefonom umesto da pomažu, gde postoji potpuno neuravnotežen ego kult – biti ljubazan je autentičan čin hrabrosti. Što ne bismo postali hrabriji, no što jesmo? Što ne bismo bili ljubazniji prema svima, čak i prema onima koji to nisu, što ne bismo ljubaznost uveli u modu?
Ljubaznost je usko povezana sa dobrotom. A i dobrotu smo negde zaboravili. Izgubili smo je u jurnjavi za novim svetom u kome, barem nam se je činilo, stanuje obećana sreća. I shvatili da smo na kraju puta mnogo nesrećniji i nezadovoljniji.
Mediji nas godinama navikavaju da damo glas našim najnižim instinktima, dajući im svaku šansu: emitovanje na granici voajerizma, trivijalizaciju verbalnog (i fizičkog i psihološkog) nasilja, zlostavljanje preko interneta,a sve to hvaljeno od strane publike. Izgubili smo ljudski kontakt sa ljudima: više volimo da pišemo na facebook-u, nego da se vidimo da razgovaramo uz kafu. I smejemo se, ili plačemo ako treba. Projektujemo smeće teških emocija, koje nosimo u sebi u svet koji nas okružuje i onda se žalimo ako nam se to smeće vrati kao bumerang.
Postajemo suvi i kiseli ljudi, postajemo kritičari, nesposobni da vidimo lepotu u drugom jer je ne možemo videti ni u sebi. Pokušavamo rušiti, uništavati druge rečima, a zatim gestovima, zagađujemo se emocijama koje nam se tako zagađene vraćaju.
A može li drugačije?
Zamislite samo da se svakoga dana, na svakom mestu u gradu na kojem završavate neke stvari, srećete sa “ženom na šalteru” iz ove moje priče koja ume da kaže dobar dan, izvolite, može, sad ću ja, završićemo to…….a pri tom se još i osmehuje. Zamislite kakav bi nam svaki dan bio da možemo da komuniciramo sa ljubaznim i lepo vaspitanim ljudima. Da sami izgovaramo lepe I umivene reči i da nam se one vraćaju, kao bumerang. Da sebe ne trujemo svakodnevno pričama: Da ne poveruješ šta mi se danas dogodilo. Jedna kalaštura……….
Može, dakle, drugačije samo neko treba da počne. Vi, ja, i još poneki……. svi oni koji razumeju suštinu ljubaznosti i dobrote. Da zajedno svet učinimo prijatnijim mestom za stanovanje, svoj život, životom vrednim življenja. Što nam ljubaznost ne bi postala način života?
24.maj
