Ko izmisli ove društvene mreže, instagrame, fejse, tvitere i ostale tričarije koje mogu da budu zabava badavđijama i ljudima koji u svojoj glavi grade virtuelne svetove, i niko ne može da me ubedi da su od vajde normalnom, u glavi, čoveku.
Preletim pogledom naslove u medijima i uvek mi privuče pažnju rezultat postojanja ovih, gore navedenih mogućnosti, za brzo i efikasno „zavirivanje u tuđa creva“. Zavirivanje u kojem se „zavirivači“ (odnosno komentatori) toliko unose u tuđe živote, kao da ih neko za to debelo plaća.
„Ne tuguje to Ona, to samo vetar svira prolećnu sonatu – kad joj nije vreme – napisala je Jovana Balašević na svom Instagram profilu i okačila fotografiju svoje majke Olivere Balašević. Napisala devojka ko zna iz kojih razloga, sa kakvim motivima i emocijama u sebi. Fotografija se, međutim, brzo našla u medijima i društvene mreže su se usijale od komentara od „kako je nije sramota“, pa do „zar je Đole zaslužio da ga ovako žali“.
A Olivera ga žali tako što šeta u roze sakou ulicom i nasmejana je. Pazi – roze sako, šeta i smeje se.
„Nije se trudila ni da odglumi žal za gubitkom supruga koji joj je pružio lagodan život. Fuj!“ – jedan je od komentara.
Po merilima poremećenih mozgova u ovoj našoj zemlji, ona bi trebalo da bude u crnini od glave do pete, da je oni vide zapuštenu, uplakanu, da vide golim okom da je boli i da pati…….Samo tako bi mogli da uživaju u nenormalnom sklopu svoje ličnosti. Ovo je samo jedan primer u milion u kojem se razularena masa, željna zla i svega što je loše, uključuje u priču i tuđi život, a da je niko ništa i ne pita.
Odakle želja pojedinim ljudima da se mešaju u živote drugih, da se trude da i nešto malo dobrog ako je preostalo, pretvore u loše, da tuđu nesreću pretvore u još veću, i da u svemu tome još i uživaju.
Zdrav um nad ovakvim pojavama može samo da se iznervira, i odbaci ih kao glupost. „Načeti umovi“ jedva čekaju povod za priču u koju se uključuju i prave rusvaj od nečijeg života.
Nekada su neke tetka Doke kružile po gradu, kao u Sremčevim romanima, i prenosile abrove, hraneći znatiželju sebi sličnih. Nije ih, na sreću, bilo mnogo. Društvene mreže su „savremene tetka Doke“, koje brzinom svetlosti rašire glasinu, laž i izopačenu sliku nekoga ili nečega, konstruisanoj u njihovoj obolešćenoj glavi. I šta se tu može? Baš ništa. Ljudi gledaju, čitaju i šire, šire, šire gluposti, koje lagano preplaviše normalnu komunikaciju, u nekakvom normalnom svetu, kojeg više nema.
Da li je svuda u svetu tako? Ja to ne znam, jer svet ne poznajem dovoljno dobro. Poznajem, međutim, ljude iz tog sveta koji su zblanuti ovim o čemu govorim. I ne mogu da shvate kako to ovde, kod nas, uz kaficu ili piće, niko ne govori o normalni stvarima, već o Oliveri Balašević koja ne žali svoga muža, o nekoj tamo zadrugarki koja je trudna, o kriminalcima koji haraju Srbijom i glume Al Kaponea, o prostitutkama što zarađuju velike pare i žive u vilama……. o koječemu i svakome ko se nađe na putu i u čija smo sitna crevca uspeli da zavirimo. Svi oni, koji god bili i kakvi god bili, imaju svoje živote, svoju tugu i sreću, svoje uspone i padove, svoju intimu koja se zove intima baš zbog toga što ne bi trebalo niko drugi da je zna. Ne, mi sve to moramo da znamo, u sve da budemo upućeni, sve da prokomentarišemo i osudimo.
Mnogo mi je žao što tetka Doke više ne postoje za znatiželjne. One su barem nešto rođenim očima i videle, pa malo nadogradile, pa napravile priču, koja koliko-toliko pije vodu. Ove savremene tetka Doke priče prave isključivo u svojim glavama. A glave im nisu baš čiste.
28.april
