Opet nam se loše piše. Krizni štab je juče odustao od donošenja novih mera u borbi protiv kovida, ali to ne znači da ih neće doneti sutra, na novoj sednici. Potvrdio je i dr Predrag Kon u izjavi da će se sutra odlučivati o tome.
On je rekao da se do vikenda mora nešto preduzeti i da je do tada ostavljeno vreme svima da razmisle kako bi se to moglo organizovati. Glavna mesta zaražavanja su uočena, restorani i kafići, dok same ski-staze nisu, ali ostavićemo to za petak, rekao je član Kriznog štaba. Radno vreme restorana i kafića za sada nije skraćeno, jer krizni štab smatra da sat-dva ne rešava pitanje.
I stvarno ne rešava. Zato što smo mi, na ovim našim prostorima, mnogo snalažljiv narod. Kafići i restorani ne rade noću, ali ko nam brani da se okupljamo u velikom broju i tokom dana, u dozvoljenom vremenu. Dnevne žurke su zamenile noćne, isto mu dođe, osim što nam se mladi više ne vraćaju kući u sitne sate i što šetaju gradom svečano obučeni u po bela dana. Pa malo čudno izgleda, ali navikne se čovek. O broju okupljenih da i ne govorimo. Više ih je, no što ih je ranije u normalnim okolnostima bilo. Valjda se, u strahu, da sutra neće moći okupljaju češće i više, da bi napravili nekakve rezerve.
Medicinski deo Kriznog štaba smatra da treba zatvoriti sve na izvesno vreme. Šta je to izvesno vreme, ne znam, ali znam da smo ga okusili prošle godine u vreme policijskog časa. Posle „izvesnog“ usledilo je ovo današnje „neizvesno vreme“ i Jovo nanovo, vratismo se mi na početak priče. A početak priče podrazumeva nove strahove od razboljevanja, smrti, od nemaštine ponajviše. I od socijalnog distanciranja koje nas je za ovih godinu dana toliko otuđilo da mi se ponekad čini da jedni druge posmatramo kroz stakleni zid, zaziremo od najbližih i potajno se uvek bojimo, jer „nikad se ne zna“. I stvarno se nikad i ništa ne zna. A nama je muka od svega. I od onoga što se ne zna, i od onoga što se zna.
Eto, sada znamo da imamo vakcine, pa možemo koliko- toliko da se zaštitimo. A onda, onako usput čujemo da se taj i taj, koji je primio vakcinu, zarazio. Jedan, dvoje, više njih. Opet strah prožet nerazumevanjem svega što se oko nas događa. „I vakcinisani mogu biti prenosioci zaraze“ pročitah negde ovih dana. Super, znači – sve je isto, samo drugačije upakovano. I ništa nije sigurno i izvesno, osim neizvesnosti.
E, baš ta neizvesnost ubija i čini nas depresivnima. Mi ionako u postojećoj situaciji nismo bogzna kako planirali svoje živote, a tek sada ih ne planiramo. Ni do kraja nedelje, more ni do sutra.
Zato su kafići i restorani puni, zato je na Zlatiboru i Kopaoniku bilo mnogo ljudi, zato što ne znamo šta će biti prekosutra, pa daj da iskoristimo ovo danas, ili eventualno sutra. Živimo dan za danom i čekamo. Čekamo da neko kaže – gotovo je, kraj, nema više.
Sve mi se čini da to nećemo skoro dočekati. Pade mi na pamet ono što je, negde usred pandemije, rekla nemačka kancelarka Angela Merkel: da tek 2023 možemo da osetimo normalnost, i da tek tada možemo da kažemo prošlo je, i nastavimo tamo gde smo stali.
Teši činjenica da je ceo svet u ovakvoj situaciji. Ali smo mi u „isto takvoj, samo malo drugačijoj situaciji“. Izmučeni godinama unazad nemaštinom, nevoljama i nesrećama, prilično nam se i sve ostalo, pored ove korone, smučilo. Posmatrajući oko sebe vidimo da život ne prolazi, on leti. Odleteće dok si rekao britva, i šta onda. Te se stoga, opterećeni strahom, opustimo uz misao „ma nek bude kako bude“ i zaplovimo i tamo, gde ne bismo hteli.
Jednom se živi, misao je većine nas. Pa ako se jednom živi, onda ću živeti kako ja hoću, a ne kako mi drugi kažu. Pa kud puklo, da puklo. Nisam neposlušan građanin, samo mi je od svega muka.
Hoću da kažem, može Krizni štab da donese kakve god hoće mere, narod će nastaviti po svome. I molim vas, bez osude naroda. Zgadio mu se život sa bezbroj ograničenja, zgadilo mu se da živi, a ne živi.
25.februar