Usijaše se društvene mreže ovih dana od jedne sasvim obične teme: ko je seljak, a ko nije.
„Da li si svesna da ispred skoro svakih vrata u tvojoj zgradi stoji obuća! Grozno! Nit’ manje zgrade, nit’ više seljaka“, ova rečenica podigla je prašinu na društvenim mrežama i pokrenula debatu da li je ispravno izuvati se ili ne, uz dodatak da se samo seljaci izuvaju pred vratima.
Onaj ko je, primetivši ovu pojavu to napisao i u svojoj glavi ovako prelomio, očigledno je nema blage veze sa životom, ali je to manje bitno. Ima pravo da nema, nije ni moja ni vaša briga.
Lavina komentara koja je usledila posle toga stvara jednu sasvim jasnu sociološku sliku o nama ovde u Srbiji. I našem stalno prisutnom nastojanju da ni u ludilu ne budemo seljaci. Šta god to za koga značilo, a činjenica je da se značenje sasvim pogrešno shvata i tumači.
Neretko u raznim prigodama i prilikama imamo običaj da kažemo “seljaku jedan” i ta nam kovanica mnogo toga znači, u pogrdnom smislu razume se. Svesno ili nesvesno vređajući pritom onog seljaka, poštenog i časnog, ko nas hlebom hrani čiji je um i razum na mnogo višem nivou, bez obzira na obrazovanje. Vređamo seljaka, bez kojeg ne bismo ni dan preživeli, vređamo njegove navike koje su iz tradicije proistekle, njegove običaje I njegovo ponašanje, zasnovano na čistoj logici i prirodnim zakonitostima. Samo onaj, ko nije upoznao pravog seljaka, “seljaku jedan” može da koristi u pogrdnom smislu. Onaj ko ne
poznaje njegov bistar um, neiskvaren civilizacijskim novotarijama, i primenljiv u svim životnim prilikama, jer je iz života i proistekao.
Seljačina – eeee, to je već nešto drugo. Seljačine su oni, koji nisu seljaci, ali su pojmovi načisto pobrkani. Iz želje da se to ne bude, biva se svakodnevno. Ne seljak, već seljačina.
Ako me nešto, osim izreke “seljaku jedan” nervira, onda je to izreka “rođen sam na asfaltu”. Što u prevodu znači – u gradu, ne u selu, što je opet pogrdno za seljaka i selo. “Rođen na asfaltu”, ma jel me zezaš? Majka te rodila na asfaltu, ne u bolnici, ko što se rađaju sva normalna deca, pa i seljačka. E, ti sa asfalta su mi posebno simpatični. I oni su zapravo ti, kojima smeta izuvanje pred vratima, koje smatraju seljačkim.
Ne bih da zalazim u analizu treba li, ili se ne treba izuvati pred vratima. To je posebna tema o kojoj može da se govori sa stručnog, a ne sa aspekta gore navedenih sa titulom “rođen na asfaltu”.
U svakom slučaju gde god da vas je život odneo, bez obzira na geografski položaj, jednu stvar nikada nećete moći da ostavite iza sebe – a to je kućno vaspitanje. Upravo to kućno vaspitanje nema veze sa rođenjem na asfaltu, ili na vrhu neke planinčine bogu iza nogu, vaspitanje je vaspitanje, pa ili ga ima, ili ga nema. A u daleko većim količinama ga ima kod onih sa vrha planinčine koje je baba naučila najprostije stvari na svetu: da kažu dobar dan, hvala, molim, izvolte i što bi rekla moja baba, takođe sa vrha planine – da se “pop u ruku celiva”, odnosno da se stariji poštuje, ko god on bio. Te reči, izrečene na jednostavan ali upečatljiv način ne brišu se iz sećanja. Jer te i takve babe nisu znale nešto drugo, važnije, što možda znaju ove babe sa asfalta, ali to što su one znale i prenosile na svoje potomke, bilo je temelj, čvrst temelj, na koji se zida kuća.
Zato nikada, nikome nemojte reći seljaku jedan. Uvredićete mnogo važne ljude, koji to ne zaslužuju.I svrstaćete se u seljačine koje, u želji da to ne budu, bivaju baš to. Pa se, onako pametni i nadobudni, nakače na društvene mreže da komentarišu nešto, o čemu pojma nemaju šta je. Bitno je da su se ogradili od seljaka. Ali od seljačina nisu. Upravo se takvim gestovima u njih i svrstavaju. Nesvesni toga i misleći i nadalje da ih je mama rodila na asfaltu.
09.oktobar
