Južnoafrički fotograf po imenu Kevin Karter obreo se u Sudanu 1993. godine. Tada je zabeležio jednu od najpotresnijih fotografija koju je svet video, i za nju dobio Pulicerovu nagradu. Ipak, njegov život se završio tragično, a velikog udela u tome imala je priča o nastanku pomenute fotografije.
U martu 1993. godine, Karter je sa konvojem Ujedinjenih nacija doputovao u Sudan. Dok su humanitarci delili pomoć i hranu, on je to vreme iskoristio da obiđe okolinu.
Nedaleko stotina metara od humanitarnog centra, naišao je na zastrašujući prizor.Izgladnela devojčica, na izmaku snage puzala je u pokušaju da dođe do mesta gde se delila hrana, a koje je bilo na svega pet minuta hoda. Nekoliko metara dalje stajao je lešinar, koji je mirno posmatrao situaciju i jednostavno čekao da dete umre.
Karter je fotografisao ovaj užasavajući prizor i – okrenuo se i vratio u centar. Sledio je uputstva koja je dobio od humanitaraca, da ne sme da dodiruje decu zbog opasnosti od brojnih zaraza. Da li je devojčica uspela da se domogne spasa, nije poznato.
Fotografiju je objavio „Njujork tajms“, nakon čega je osvanula u gotovo svim poznatim listovima na planeti. Kevin Karter je za svoj rad nagrađen Pulicerovom nagradom, najvišim priznanjem koje jedan novinar može da dobije.
Tri meseca kasnije, Kevin Karter dovezao se u Parkmor, mesto na kojem se igrao kao dete.Povezao je jedan kraj creva sa auspuhom automobila, a drugi deo je provukao iznad suvozačevog prozora.Seo je u automobil, upalio ga i preminuo od trovanja ugljen-monoksidom. Imao je 33 godine.Pre toga ostavio je oproštajnu poruku, a u jednom njenom delu je pisalo:
„Žao mi je, veoma mi je žao… Bol koji sam osetio u ovozemaljskom životu prevazišao je radosti. Progone me stravična sećanja na izgladnelu i ranjenu decu… Idem da se pridružim Kenu, ukoliko budem imao sreće“.
Da li je, pored svog kolege Kena Osterbeka, u raju ugledao i izgladnelu devojčicu niko ne zna, ali je sigurno da je nikada nije zaboravio.
Ne postoje reči koje bi mogle da opišu ovu fotografiju. Još manje opravdanje za svet u kojem je nastala. Tim pre što se taj isti svet nešto svakodnevno zalaže za pravdu, ljudska prava, folira se igrajući se humanosti samo protokolarno, svet u kojem se gomila para troši na kojekakve gluposti, svet u kojem smo izloženi bahatosti onih koji imaju, a u kojem je osnovna vrednost – ljudskost – negde zaturena i godinama, pa i vekovima niko ne može da je pronađe. Naprotiv, gura je pod tepih kako se ne bi videla, kako ne bi narušila lažni sjaj lažnih ljudi koji žive u njemu.
I tako svi guramo napred. Bogati da bi imali još više, manje bogati da bi postali više bogati, prosečni da bi okusili sjaj bogatstva, a siromašni da bi smogli snage da izbauljaju tih par metara koji ih dele od korice hleba, kako ih ne bi pojeo lešinar.
Danas se bakćemo koronavirusom.
Prema podacima SZO, objavljenim jula, broj slučajeva korona virusa u svetu premašio je 12 miliona.
Generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije osudio je „nedostatak vođstva“ u borbi protiv pandemije korona virusa i uputio emotivnu molbu za globalno jedinstvo.
„Ovo je tragedija zbog koje nam nedostaju mnogi naši prijatelji, gubimo brojne živote. Ne možemo pobediti ovu pandemiju podeljeni“, rekao je on.
Prema tim istim podacima ove ugledne svetske organizacije 5 hiljada ljudi u svetu dnevno umire od korone. Vapaj da se ujedinimo u toj borbi kako bi pobedili koronu, nije sporan. Neophodan je u ovom trenutku.Pre nego što grdne umne glave ne izmozgaju vakcinu protiv korone.
A ja bih samo podsetila da postoji virus u svetu koji dnevno ubije 7000 dece. I zove se „glad“. Postoji i vakcina za njega, i zove se „hrana“. Ali, koga je briga za to. I za decu, koju na sasvim jednostavan način možemo da otrgnemo iz kandži lešinara.
Te stoga, bolje bi bilo da svi zajjedno ćutimo, i prestanemo da se foliramo. Nikakvi ljudi smo.
08.avgust
