Polako zaboravljamo koronu. Polako zaboravljamo i sve što je bilo pre samo nepunih mesec dana. Polako ulazimo u, kako ga obično zovemo, normalno stanje. Šta je to “normalno”, ni sami ne znamo.
Dobro je kada čovek briše iz sećanja sve što je ružno. Dobro je za zdravlje rekla bih, ali ne valja kada izbriše iz sećanja i ono što je dobro, i što valja pamtiti.
Italiju smo, u globalu, zaboravili, iako su svi pričali o njoj, jer je zemlja koja je u Evropi najteže pogođena koronavirusom. Svi smo, svakoga dana, prvo čitali rezultate u Italiji, prestravljeni brojem obolelih i mrtvih koji je uvek prelazio hiljadu, i bojali se da nas ne pogodi „italijanski scenario“. Zaboravili smo i njihove zdravstvene radnike, heroje, koji su tada najviše umirali. Zaboravili smo i naše zdravstvene radnike, kojima smo aplaudirali, smatrajući ih herojima. Zaboravili smo i doktora Lazu, od čije smo smrti napravili performans, sve smo zaboravili. I vratili se u “normalu”. A jesmo li mi normalni, u toj normali, nismo se zapitali ni jednog trenutka.
Sećate li se koliko puta smo u vreme epidemije sami sebi obećavali da ćemo, posle svega, postati bolji ljudi? Pa jesmo li postali bolji ljudi, ili smo se i na tom planu vratili u “našu normalu”? Rekla bih, da smo se, ipak, vratili u našu normalu. Šta god to bilo, i kako god izgledalo.
Zaboravismo preko noći “zatvore” u koje su nas zatvarali , strahove za svoje najbliže, tugu za onima koji su otišli, bezbroj navika koje smo morali da menjamo i prilagođavamo se novonastaloj situaciji. I počesmo odmah da se međusobno ne podnosimo, da se politički ne trpimo, da režimo jedni na druge i da ispoljavamo one naše ružne osobine, za koje smo se kleli da ćemo ih zaboraviti. Zaboravismo i čoveka, koji nam je u to vreme bio najvažniji.
Eto, izbori će vrlo brzo. Ko šiša koronu i drugi talas koji može da nas zadesi ukoliko ne budemo odgovorni prema sebi i drugima, ko šiša one koji mogu da obole ili da im se nešto daleko bilo desi, ko šiša sve te marginalne stvari kada mi 21 juna treba da izađemo na izbore. A pre toga treba da se “povatamo za gušu” i jedni drugima pokažemo i dokažemo ko koliko vredi i kome je gde mesto.
Razumem ja sve one koji su se politički našli na nekim važnim mestima, koja im se ne napuštaju, ali ne razumem narod koji se hvata u kolo, u kojem ne ume da igra. Skakuće čas levo, čas desno u nadi da će korak naučiti, ali većini to ne polazi za rukom. Dođu izbori i prođu, igrači ostanu isti, samo malo promene mesta, i gotovo. A narod odmah stane u red, čekajući nove izbore, na kojima će opet da menja vlast.
Hoću da kažem da previse pažnje poklanjamo stvarima, koje nisu suština življenja. Previše energije trošimo na ono, što od nas bitno ne zavisi. I premalo brinemo o sebi i životu koji živimo. Ne kažem ja da izbori nisu važni, i da mi nismo važni. Daleko od toga. Kažem samo da ne treba da zaboravimo mnoge stvari koje su se tada događale, koje se i sada događaju, i koje ne smemo da marginalizujemo i gledamo ih sa nipodoštavanjem. U krajnjem, ne smemo da zaboravimo ni brigu o nama, građanima, u to vreme. Je li neko brinuo o nama, ili nije? Hteli biste da vam ja kažem? Pa neću. Razmislite malo, pa sami sebi recite. Ali pošteno i ljudski.
I nemojte tako brzo da sve zaboravljate. Jer – što se zaboravlja, to kasnije nedostaje u životu, a što se ne zaboravlja stvara od njega pakao. A mi volimo da sami od svog života napravimo pakao.
