Boško Obradović i Ivan Kostić prekinuli štrajk glađu. „Nakon punih 11 dana štrajka glađu, kako mi kažemo strogog posta, smatram da treba u ovom trenutku da prekinemo, sa jasnom porukom da smo uradili sve što je do nas da skrenemo pažnju domaćoj i međunarodnoj javnosti na probleme u kojma se Srbija nalazi i nedemokratski karakter vlasti“, rekao je Obradović.
„Ova 11-dnevna borba je velika pobeda slobode i narodne volje u Srbiji“, rekao je Kostić.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je on „suviše mali čovek“ da bi razumeo „sve pobede“ dela opozicije koja zagovara bojkot izbora.
Komentarišući odluku lidera Dveri Boška Obradovića da prekine višednevni štrajk glađu i njegovu izjavu da je „rasturio sistem“, Vučić je poželeo Obradoviću i drugima iz opozicije koji zagovaraju bojkot izbora da „tako uspešno nastave u tom rasturanju“.
„Ko hoće (na izbore) – neka izađe, ko neće neka ne izađe. Narod će svoje reći, narod niko nije uspeo da prevari“, rekao je predsednik Srbije.
Štrajk glađu, kao vid protesta se već dugo koristi u borbi za najrazličitije političke ciljeve, a teorija igara i istorijski pregled štrajkova glađu ukazuje na motivacije, simboliku i njihovu (ne)uspešnost.
Među najpoznatijim primerima štrajkova glađu izdvajaju se štrajkovi, zatvorenika u Irskoj, tačnije irskih republikanaca. Desetorica njih je umrlo od gladi.
Margaret Tačer, tadašnja premijerka Velike Britanije, ipak nije popustila pred štrajkačima. Tačer je izjavila da je vođa štrajka Sands osuđeni kriminalac, kao i da je odabrao da oduzme sebi život, što nije “izbor koji je njegova organizacija dopustila svojim žrtvama”.
U političkoj areni moguće je koristiti različita sredstva za postizanje političkih ciljeva i slanje poruka, a neka od njih uključuju i nanošenje štete sopstvenom telu. Ovo uključuje samoubilačke napade i samospaljivanje, ali se štrajkovanje glađu ipak izdvaja simboličkom porukom koju šalje. Štrajkovanje glađu je najčešće bazirano na principu nenasilja i “mučeništva” koje bi trebalo da usmeri pažnju na one koji navodno čine nepravdu.
Ukoliko bismo želeli da analiziramo štrajk glađu kao teoriju igara, ona bi imala dva igrača (štrajkača i vladu) i sastojala bi se iz više poteza. Prvi potez u igri ima osoba koja je započela štrajk glađu i postavila određene uslove, nakon čega vlada može da zadovolji zahteve ili da ih odbije.
Na primeru štrajka u Irskoj 1981. godine, možemo videti da je britanska vlada u ovoj igri bila beskompromisna, pa je za nju smrt štrajkača bila manje loša opcija u odnosu na ispunjenje uslova. S druge strane, desetorica štrajkača su smrt videli kao poželjniji ishod od predaje.
Štrajk glađu lidera Dveri nikako nije usamljen primer na srpskoj političkoj sceni. Vojislav Šešelj, lider Srpske
radikalne stranke i Tomislav Nikolić, tada predsednik Srpske napredne stranke, neki su od primera srpskih političara koji su se odlučili na štrajk glađu. Mnogo češće od štrajka političara mogli smo da vidimo štrajk glađu zaposlenih u različitim preduzećima zbog neisplaćenih zarada.
S obzirom na to da su razlozi i konteksti u kojima se odvijaju štrajkovi glađu znatno drugačiji, teško je govoriti o njihovoj univerzalnoj uspešnosti ili neuspešnosti i izvući nekakav zaključak. Boško Obradović je, posle 11 dana, prekinuo štrajk glađu. Kaže da je porodica odigrala presudnu ulogu u tome. Objektivno gledano razlozi su verovatno ambiciznost i širina zahteva, ali i to što vladajuća koalicija ne vidi Obradovića kao nekoga ko je spreman da u štrajku istraje nekoliko nedelja, čak i po cenu nanošenja ozbiljne štete svom zdravlju. To je i Boško shvatio.
U kontekstu toga postavlja se pitanje koji je bio stvarni cilj i kakva je vajda od štrajka? Po svemu sudeći, štrajk je bio sredstvo da Obradović zadobije pažnju medija i pruži dokaz svoje posvećenosti borbi za demokratiju, kao i da izvrši pritisak na opozicione partije koje planiraju da učestvuju na izborima. Upitno je ipak da li štrajk glađu uspeva da napravi promenu ili je u pitanju samo još jedan od performansa koji biva zaboravljen, kada otpočne drugi.
Biće, ipak, da je ovo poslednje.
21.maj