“U Srbiji je do danas u 15 sati registrovan još 201 oboleli od virusa korona, ukupno 2.867 zaraženih, dok je u poslednjih 24 sata preminula još jedna osoba, ukupno 66”, saopštila je zamenica direktora Instituta „Batut“ Darija Kisić Tepavčević.
Ovo je vest od juče, a mi svakoga dana čekamo 15 sati da čujemo novu i uporedimo brojke. Srećni, kada one idu naniže, pa makar to bilo i malo naniže. To je sreća, satkana od brojki.
„Privremena bolnica u Hali 1 Beogradskog sajma u kojoj se leče pacijenti sa lakšim simptomima oboljenja Covid-19, prema rečima pacijenata funkcioniše dobro. Za njih je obezbeđena 24- časovna medicinska nega, smeštaj i hrana, kao i svakodnevno čuvanje objekta zahvaljući Vojsci Srbije. Slična situacija je i u Nišu.” Super, proleće nam misao kroz glavu. Kakva sreća, „ privremena bolnica funkcioniše dobro.” Znači, ako se sutra nađem u njoj, neće biti bojazni da doživim užas. Funkcioniše dobro, znači sreća.
Direktor Instituta za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije Goran Stevanović je na konstataciju da ne stižu rezultati u roku od 24 sata, kao što je obećano, i da pacijenti po testiranju leže zajedno dok se ne zna ko je pozitivan a ko negativan, rekao.” Sreća što nisam oboleo ranije, jer ako sada obolim, rezultati će mi stići brzo. Dobro je da nikada ne obolim, ali to sa tim rezultatima, koji brže stižu je za mene sreća.
„Mi smo dobro. U celoj ovoj stuaciji mi jesmo dobro. Nadalje moramo da budemo vrlo striktni u svim merama koje smo isplanirali“, rekao je dr Predrag Kon na pres konferenciji za štampu. Čujem samo „mi smo dobro”. Znači konačno smo dobro, šta god to značilo. Sreća, kakva sreća čuti tako nešto posle dužeg vremena.
“Ako nastavimo da poštujemo mere, izvesno je da se uskoro bliži kraj ove epidemije”, rekla jed dr Darija Kisić Tepavčević odgovarajući na pitanja novinara u Palati Srbija. Reče li to ona „kraj epidemije”? Pa ima li veće sreće od ovoga?
A pošto svaki kraj označava i neki novi početak, nužno se pitamo kakav će nam biti život kada neko kaže: „kraj je pandemije koronavirusa.” Hoće li se život vratiti tamo gde je stao i da li smo naučili lekciju za sledecu pandemiju koja će, po mišljenju stručnjaka, sigurno doći?
Dr Andrej Trampuz, direktor Laboratorije za istraživanje infektivnih bolesti na Medicinskom fakultetu u Berlinu smatra da je vakcina jedino rešenje protiv pandemije koronavirusa. Doktor Trampuz upozorava da, ako bi posle vrhunca pandemije počeo normalan život, kao što je bio i ranije, onda bi ona opet buknula, jer je sada inficirano manje od jednog procenta svetskog stanovništva.“Moći će da se ide na posao ili okuplja u manjim grupama, ali većih događaja ove godine neće biti. I ovi manji skupovi će verovatno biti ili sa maskama ili sa distancom. Do kraja ove godine moraćemo biti vrlo oprezni i to neće biti normalan život“, smatra doktor Trampuz.
A hoćemo li posle tog „nenormalnog života” ikada imati „normalan život”, pitamo se iz momenta. I kada će to biti? I šta je, ustvari, normalan život”?
Stičem utisak da „normalan život” uopšte nije onaj život koji smo mi smatrali normalnim. Stičem utisak da nam pandemija na delu pokazuje i dokazuje u kojoj meri smo nenormalno živeli grabeći od života nenormalne stvari, zanemarujući pri tom sve ono što jeste normalno. U kojoj meri smo brinuli o stvarima, a ne o ljudima. Kako smo gradili sreću kroz materijalno, a ne duhovno. U šta smo sebe pretvarali pogleda uprtih u daleke i često nedostižne ciljeve, zanemarujući sve oko nas što nam je bilo nadohvat ruke. Na koji način smo ubijali čoveka, zarad svega onoga, što je u službi čoveka.
Koliko do juče smo brinuli i „sekli vene” zbog toga što ne možemo na more, što nismo u situaciji da kupimo najnoviju marku ajfona ili željenog automobila, što nemamo para da obnovimo nameštaj u kući ili renoviramo stan, što ne možemo da se provedemo ko ljudi. Danas brinemo o broju mrtvih od virusa u gradu, zemlji i svetu, o mrtvima koje i ne poznajemo, ali su nam nekako bliski jer koliko sutra možemo i mi da budemo mrtvi. Tek tako. Odjednom.
Brinemo o respiratorima, maskama, rukavicama, dezinfekcionim sredstvima, da bi sačuvali život. Drago nam je kada je neko izlečen, milo nam što su u bolnici dobri uslovi koji pružaju šansu za izlečenje.
Ne znam jesmo li svesni promena koje se u nama događaju? Hoćemo li te promene sačuvati u sebi ili ćemo ih odbaciti čim „zvoni kraj?”
Danas je novi dan. Još jedan u nizu iščekivanja i očekivanja sreće. Sreće proistekle iz malih stvari. A tako velikih za ljudsku vrstu. Samo da ovu sreću ne ispustimo iz ruku. Jer, ako nam se to desi, neće nam više biti potreban nikakav koronavirus. Izvršićemo samoubistvo sa predumišljajem.
10.april
