Pročitah negde ovih dana vest: Opštinske vlasti Stavangera, grada u Norveškoj, osim zabrane mobilnih telefona u školama planiraju da mlađim učenicima onemoguće individualni pristup računarima.
Većina gradskih odbornika je podržala ovu ideju, napominjući da je na ovaj način potrebno deci omogućiti „detoks” od virtuelnog sveta.
Planirano je da učenici od prvog do četvrtog razreda više nemaju pristup ličnim računarima, a umesto toga biće postavljeni zajednički DETOKS računari u učionicama koji će se moći koristiti uz dozvolu učitelja.
Pokušala sam da zamislim nešto slično na ovim našim prostorima, i u startu odustajem od bilo kakvog zamišljanja i razmišljanja. Prvo zbog toga, što se naši odbornici i poslanici ne bi bavili takvim „glupostima”. Toliko važnih tema je na dnevnom redu njihovih sednica, uključujući i rijaliti koji su u obavezi da prirede svaki put kada se sastanu, da mobilni i računari, stvarno predstavljaju marginalnu temu i glupost, koja bi im samo pojela dragoceno vreme.
A onda pođem od pretpostavke da su, ipak, to izglasali u Skupštini, i da bi ta zabrana trebalo da se primenjuje u školama. Tek tu sliku ne mogu da zamislim. U našoj “demokratskoj zemlji”, u kojoj deci ne smeš ništa da braniš – počev od maltretiranja roditelja do šamaranja nastavnika, dakle u toj našoj demokratskoj zemlji bi debelo odgovarao ako deci zabraniš upotrebu mobilnih telefona, a još i pristup računarima…… piši propalo. Naučna fantastika. Iz rukava bi se odmah izvukla prava deteta kojima se onemogućava da koriste savremene tehnologije, a onda bi usledio bojkot nastave u znak protesta protiv ovakve nakaradne mere, pa blokada škole……..a ako sve to ne upali, tu je ulica. Protest na ulici uz obavezne transparente …..dole Vlada.
Šta nam valja činiti u ovakvoj situaciji, u kojoj nam savremene tehnologije ( svaka im čast i hvala na pomoći i pozitivnim karakteristikama) , ali koje nam truju decu i od njih prave ljude,
ograničene ko terase. Sa zakržljalim mozgovima, siromašnim vokabularom i ispogubljenim u vremenu i prostoru? Plus decu sa oslabljenom ili načisto izgubljenom empatijom, koja ne umeju da izraze, a bogami niti prime osećanja poput ljubavi, recimo.
Jer, deca vole ekrane. Svaku vrstu ekrana. Ali ekrani ne uzvraćaju ljubav, pa su nam deca postala tupa i svađalice.
Zamislite sliku vaše dece, koja ušuškana u krevetu drže knjigu, smeškaju se ili plaču povremeno, a ponekad vas i dozovu, kako bi sa vama promenila misao. Ne možete da zamislite? Pa ne mogu ni ja, pravo da vam kažem.
Današnjim roditeljima je teško da se bore protiv nečeg što je toliko prisutno i lako dostupno. Ipak, u jednom trenutku bi morali da se zapitaju da li treba tako? I mogu li nešto sami da učine, da ne bude tako.
Mogli bi, ako se i sami odreknu neprekidnog “zevanja u telefon”, ako bi našli vremena za zanimamciju svoje dece, a da to ne bude telefon, tablet, ili televizor. Ako bi na uštrb nekih drugih stvari, koje dugoročno i nisu tako bitne, pažnju posvetili deci, ako bi sa njima razgovarali, igrali se, smejali……i glupirali u konačnom, i to je bolja varijanta od telefona i televizora.
Šta biste dobili? Pa dobili biste daleko pametniju i kreativniju decu. Jer ako im otmete telefone, njima će biti dosadno, a ako im je dosadno – moraće nešto da smisle da im ne bude dosadno. Ako smišljaju, uključiće i mozak, ako ga uključe biće pametniji i razboritiji i imaće daleko veću šansu da postanu ljudi. Radiće nešto, razgovaraće s nekim, naučiće da vide ljude oko sebe.
A kada sve to nauče, znaće i sami da naprave distancu prema virtuelnom svetu u računaru i na mobilnom, znaće da ga koriste, i štitiće sebe od bolesti današnjeg sveta – zavisnosti od savremenih tehnologija.
Svako bi mogao da proba taj detoks svoje dece, ali se meni čini da niko neće, zato što bi ga valjalo najpre primeniti na sebi. To mu dođe isto kao kada strastveni pušač pokušava da svojoj deci objasni kako ne treba da puše, a da sam ne baci cigarete. Linijom manjeg otpora – deci dajemo pare za cigarete. Linijom manjeg otpora činimo ih zavisnima od mobilnog. Zato što mi, svega toga, ne želimo da se odreknemo. Prećutno pristajemo da snosimo odgovornost za nakaradno odrastanje čitavih generacija čiji će se rečnik, jednoga dana, svoditi na “brate” i još par reči i rečenica, kojima nešto pokušavaju da nam kažu.
24.Februar
