Vikend je bio, a vikendom se u Srbiji obično događaju svadbe. A svadba je događaj koji je odvajkada na ovim prostorima bio (ili bi trebalo da bude) nešto za pamćenje.nešto što ostaje u sećanju do kraja života, zabeleženo na fotografijama, u sećanju i evociranju uspomena, kad ostariš.
Ni svadbe, uostalom kao i sve drugo, nisu više kao što su nekad bile. Događaji su po prinudi i moranju, jer taman posla da ne napraviš svadbu, kad su je sve tvoje drugarice i drugari pravili. I taman posla da ne bude u najboljem restoranu, bar za nijansu boljem od restorana onih koji su tu manifestaciju već pregurali. I taman posla da ne budeš u najšik venčanici, pa makar se zadužili do guše. Neću da nabrajam sve ostalo “taman posla”, jer je spisak dugačak u nastojanju da svadba bude, ne najlepši čin, već nešto što drugi treba da pamte.
A pamtilo se mnogo toga. Veselje i radost rođaka i prijatelja, zdravice, grljenje i ljubljenje, zaljubljeni pogledi mladenaca, deveruše…..sve i svašta je ostajalo u sećanju što može da se dogodi samo tada i na tom mestu, i nikada više.
Danas, danas sve izgleda drugačije. Ljudi na svadbi su skoncentrisani na jelo i piće, drndaju mobilne telefone za stolom nezaintersovani za događaje oko njih i razmišljaju kada bi bilo društveno prihvatljivo da se izgube, jer im je dosadno. Mladenci obično sede u čelu stola, kao da su pred streljačkim vodom. Nasmejani su, po protokolu.
Mlade su često u trudničkim haljinama, što pojašnjava nastalu situaciju “ da preguramo i to, kad se mora”. Mladoženje u mislima daleko, jer su natovarili sebi još jednu muku na pleća, a posao nemaju, i ko zna kada će ga imati.
Svadbe neretko liče na, daleko bilo, parastose. Zabrinute i izgubljene face, a i kako ne bi bile. Ko će da otplaćuje dugove za svadbu. Desi se ponekad i da ga ne otplate, a brak se okončao.
Na svadbu te više i ne zovu uz poštovanje i onu tradicionalnu u srpskom narodu “bukliju”, kojom se dolazilo u kuću uz pozivnicu. Danas to izgleda ovako: “Eeee, imam novosti. Trudna sam! Aha, hvala, hvala. Nego, kupuj haljinu, rezervisali smo prostor, šaljem link da vidiš slike”. Brate. Romansa.
Statistika kaže da se svaki drugi brak u Srbiji završi razvodom. To i nije toliko porazno. Daleko je jezivije ono što se ne završi. Ono što tavori godinama kao rana koja neće da zasuši. Što se časti psovkama u pola noći, kad klinci pospavaju. Što se ogovara sa prijateljicama na putu iz Lidla ili Maksija. Ono što se prezire dok se kreće po kući, a koliko do juče se je obožavalo.
Prelistavam po glavi sve brakove ljudi koje poznajem. Nekoliko ako mogu (uz napor) da se setim, da nisu nesrećni. Ne moraju čak ni da budu srećni. Svi se rasprše ko mehur od sapunice kada se pogase objektivi.
Brakovi su danas poslovna partnerstva. Interesne zajednice u kojima su dve strane potpisale ugovor o zajedničkom projektu. Da, projektu, jer danas je sve projekat. I deca su projekat, o kojima treba da se brine, ukoliko ugovor propadne.
A tada propadaju i svi filmovi, nasnimani na svadbama, rođendanima, slavama, prepuni praznih pogleda i usiljenih osmeha.
Gde je nestala sreća, pitam. I kada smo mi to pristali da budemo nesrećni? I zašto, uopšte, uzimamo akontaciju na sreću praveći te glupe svadbe, kada smo zaboravili kako se sreća gradi, i šta je ona zapravo.
Ne volim svadbe i moderna veselja iz kojekakvih razloga. Na njima sam tužna, jer smo dozvolili sebi da odemo do đavola i da ne umemo da volimo. Radije bih da buljim u sliku oca i majke, uramljenu iznad kreveta, na kojoj se – iako retuširana i ulepšana – u očima vidi sreća.
17.Februar
