Održana treća runda međustranačkog dijaloga vlasti i opozicije u Beogradu pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta. Predsednica srpskog parlamenta Maja Gojković izašla je prva sa sastanka.
Predsenik Nove stranke Zoran Živković izjavio je da će ta stranka odluku o učešću na izborima doneti onda kada budu izbori raspisani i dodao da je tačno da je dobar deo onoga što je dogovoreno sa EP i urađeno, ali da je većinom to samo, kako kaže, kozmetika. Zakoni koji definišu izborni postupak i medijske slobode- kako je rekao – su dobr, ali imaju jednu manu što se ne sprovode…
Poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović ocenio je da je ostvaren napredak u poboljšanju izbornih uslova u Srbiji i dodao da je ta stranka otvorena i za dalje unapređenje i da će prihvatiti sve što je svrsishodno bilo ko da predloži.
Kazao je da će vladajuća koalicija glasati za izmene i dopune zakona koji će unaprediti izborni proces i dodao da su spremni sve da učine kako bi se taj proces još više poboljšao…
Potredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Robert Kolar kaže da nema zamerke, ali da je pitanje koliko će biti primenjeno.
Predstavnik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov je izjavio da taj Savez smatra da kao predstavnici „ranjene zajednice“ u Srbiji nemaju luksuz da bojkotujuju izbore…
Meni miriše na dobro. Ajd da ne preteram, miriše mi na mogućnost za dobro. Ako je Zoran Živković rekao „da je dobar deo onoga što je dogovoreno sa EP i urađeno”, onda je to više nego dobro, imajući u vidu da Živković uvek pronađe i najsitniju dlaku u jajetu. Sumnja u implementaciju dogovora !!!! Epa,
sad….može li neko da mu napravi uverenje sa pečatom da će nešto, što tek treba da se dogodi u praksi, biti po njegovoj volji? Mora, dakle, da sačeka izbore i proveri na licu mesta. A hoće li proveravati, ili neće – zavisi od njega i njemu sličnih. Ili će, po starom dobrom običaju, unapred znati da će “izbori biti pokradeni”, pa će izbore bojkotovati.
Problem na ovim našim prostorima je što se odvajkada reč DOGOVOR pogrešno tumačila. Dogovor je dogovaranje dve ili više strana, uz razumevanje, popuštanje, usaglašavanje i pronalaženje rešenja koje, manje više, svima odgovara. Dogovor kod nas je – ja tražim da se dogovorimo onako kako ja želim, i kako meni odgovara. Sve ispod te crte podrazumeva „vrati mi moje krpice, neću da se igram”.
Pri tom uzimam kao primer ovaj međustranački dijalog, a to po pravilu važi za sve vrste dogovora. Uključujući i dogovor sa Prištinom, bolnom tačkom našeg sveukupnog dogovaranja. Ni na jednom planu, kao na ovom, nije nam išla tolika „nazadica”. Što se više dogovaramo, to smo dalje od konačnog dogovora. Što je, donekle, i razumljivo imajući u vidu s kim imamo posla i kako se taj neko svih ovih godina manipulatorski ponaša. Kako bi stigao do cilja, i kako bi gumicom izbrisao naš cilj.
U dogovoru vlasti i opozicije u Srbiji, valjda bi trebalo da postoji zajednički cilj. Jer – živi se u istoj državi, teži se ka manje više istim vrednostima, želi se dobro građanima i čitavoj zemlji. Barem se to, po logici stvari, pretpostavlja. Zato je i dogovaranje jednostavnije i lakše. I zato bi iz njega trebalo isključiti sve sujete, sve glupe nesuglasice, sva međusobna omalovažavanja, i sva nerazumevanja pozicije jedne i druge strane. Jer koliko sutra svaka od strana mogla bi da se nađe na onoj drugoj strani. I da opet priča krene ispočetka. Ne razumem kako dotična gospoda, koja pregovara, to ne razume.
Jer predstavnici vlasti mogu sutra da budu opozicija, a opozicija vlast. Hoće li onda vraćati jedni drugima stare dugove, hoće li se baksuzirati i jedni drugima terati inat, hoće li zaboraviti ko su i šta juče bili?
Iskustva govore da je to, na žalost, do sada uvek bivalo tako. Zato smo i došli u situaciju da nam predstavnici Evropskog parlamenta budu tutori u pregovaranju. A šta nam je to trebalo? Zovu li muž i žena komšiju da posreduje u njihovoj svađi? Baš komšija zna suštinu njihovih razmirica. Tako i mi. Tamo neki, iz Evropskog parlamenta, do juče nisu znali ni gde je Srbija, još manje znaju kakvi su Srbi, ponajmanje ih briga za naše dobro. Pa kog smo ih, onda, đavola prizivali? Da nam zaprže čorbu, koju kasnije nećemo moći da kusamo.
Zamirisalo mi na dobro, rekoh. Možda se varam, ali hoću da u to verujem. Zato što mi je daleko više stalo do nas ovde, s koje god strane bili, no do nekakvih tamo dođoša iz Evrope, koji jedva čekaju da nam skroje kapu po svojim merama.
14.Decembar
