Sutra će na Univerzitetu u našem gradu biti održana velika konferencija mladih: „Neka bolja budućnost “. Na njoj će biti neki mladi ljudi, mnogo pametni i vredni pažnje, a koje ne znamo, jer se niko nije setio da ih pomene i malo ko o njima govori. Za njih nema mesta u novinama, prostora na televizijama……ponajmanje sami o sebi govore na društvenim mrežama, jer se bave nečim drugim, a ne bazanjem po internetu.
Ovim mladim ljudima je potrebna podrška domovine! Njima je potrebna podrška tokom školovanja! Ovi mladi ljudi predstavljaju samo delić grupe mladih koji svakodnevno osvajaju medalje na različitim takmičenjima.
Zato su odlučili da se sutra okupe, daju do znanja, možda će ih neko i primetiti. Tim pre, što im je želja da svojoj domovini, koja ih još uvek ne primećuje na adekvatan način, daruju sebe, I ne otisnu se u beli svet.
Mi stalno govorimo od “odlivu mozgova”. Nikada o “ostanku mozgova”, a njihova je želja da svojim primerom pokažu da i to može.
„Ne želiš da ideš preko? Pa kako? Ovde je sve otišlo do đavola“. Šok i neverica, što bi rekli tabloidi, na licima onih koji ne razumeju da neko svoju budućnost vidi i u svojoj zemlji.
Svako ima pravo na izbor, i ni nad kim se ne treba čuditi. Pravo da bira šta mu je važnije, šta želi, a šta ne želi i šta je za njega najbolje. Onaj ko je odabrao da ode, odabrao je iz svojih razloga. Zato što ne može da čeka, zato što mu se ukazala prilka i šansa, zato što ima mogućnosti da ostvari neke svoje ciljeve….ili pak jednostavno zato što želi da živi i nekoj zemlji koja mu se dopada. Što reče Miloš Unić, koji je otišao „Ja volim svoju zemlju i svoj Niš, ali mi je ovde u Francuskoj baš onako,
kako sam sanjao da mi bude”. Treba li mu zabraniti da sanja ili reći da nije patriota? Naravno da ne treba. Njegov život je njegov izbor.
Jednako kao i životi onih mladih ljudi koji u Srbiji ostaju. Koji sebe vide u njoj i kojima su mogućnosti, koje im pruža, sasvim dovoljne za ostvarenje njihovih snova. Treba li reći da su budale što ne jure za boljim, a mogu? Naravno da ne treba. Oni su izvagali i pronašli ono što je za njih bolje, od alternative koju imaju.
Neki su odabrali da im život bude mirniji od života u belom svetu, gde postoje mogućnosti, ali ne postoji mnogo toga što već imaš i što ti pričinjava zadovoljstvo. Neki su odabrali da se bude uz “dobro jutro” na srpskom jeziku, da piju jutarnju kafu sa najbližima i da se smeju kojekakvim glupostima. Neki su odabrali da uživaju u posetama baki i deki na selu kad im se prohte, da sa drugarima odu na piće usred bela dana i prošetaju gradom u kojem na svakom koraku sreću poznata lica, u kojem im se neko raduje, u kojem mogu da psuju na srpskom i posvađaju se u autobusu, ako im se baš prohte……Neki su odabrali da budu sa porodicom na nedeljnom ručku, da se cenjkaju na pijaci, da obilaze seknd hendove i lepo se obuku ko da su bili u nekom butiku…….neki su odabrali svoj haos u Srbiji, koji vole i koji je sastavni deo njihovog života.
Ti neki su odabrali i da ne kukaju, ne žale se na sve oko sebe, odabrali su da grebu i bore se za svoj opstanak i mesto pod suncem, koje žele da pretvore u svoj mikrokosmos, u kojem im je lepo. Treba li im zameriti i reći da su neambiciozni i da se bore sa vetrenjačama? Naravno da ne treba. Jer ti neki stasavaju u generaciju kvalitetnih ljudi koji će sutra znati da urede svoj, pa i tuđi život.
A poraz? Pa poraz mogu da dožive i jedni i drugi. I oni koji su otišli, i oni koji su ostali. Oni koji su otišli, teže podnose, jer podnose sami. Oni koji su ostali, dele muke i poraze sa
svojima, ovde u Srbiji. Nikome nije lako. Zato ih treba pustiti da misle, promisle i odluče. Njihov je to život, ne naš. U našem se nismo baš pokazali i dokazali. I nismo primer za ugled. Pogrešili smo u mnogočemu i ponudili im haos, u kojem treba da se snalaze. Najbolje je pustiti ih da plivaju i da pronađu sami svoju luku. Oni tako kale svoju odgovornost i ozbiljnost. A mi odrasli? Da se pokrijemo ušima sa našim savetima. Dovoljna je samo rečenica “Ćuti molim te, uredio si svoj život pa ćeš i moj”. Zato ćuti i čekaj. Čekaj da se uveriš koliko su oni, koje si rodio, pametniji od tebe. A jesu.
Možemo, makar, da im pomognemo da ostanu, ako postoji šansa. A kod mnogih od njih, postoji. Samo jedan mig države i jedan korak u njihovom smeru, i eto ih. Danas kažu da neće otići, ali ko zna sutra. To sutra zavisi od nas, matorih, danas.
09.Decembar
