Otkad znam za sebe, živeli smo u „groznim vremenima”. Borili se sa krizama, čekali „bolje sutra” i uvek bili nezadovoljni i ljuti na vlast koja ništa ne zna, ne ume i ne trudi se da uradi.
Još kao deci su nam govorili da su vremena teška, da mora da se štedi, da nema za ovo ili ono, da moramo da se strpimo dok ne dođe bolje sutra, a ono samo što nije stiglo.
Pa setite se samo…..uvek je sve bilo skuplje danas nego juče, porezi su ove bili veći u odnosu na prošlu godinu. Uvek je bilo blago našim roditeljima koji su mogli ponešto i da uštede, i da kupe i da stvore….a mi, živi ne bismo bili da nije njih.
A i nama lično je pre deset godina bilo bolje nego danas.U doba ovog ili onog, ali nikako u doba sadašnjeg, koji je na vlasti. „Ovo nikad nije bilo“, čućete svakodnevno. Poslednje vreme došlo, kažemo.
Poslednje vreme nam je bilo i pre jedne i pre dve i tri decenije. Uvek nam je bilo poslednje i najgore. S tom razlikom sto je tada bilo sada, pa nam zato nije valjalo.
Gledano iz današnje perspektive to tada je bilo mnogo dobro. Išli smo na more, kupovali stanove, zidali kuće, provodili se i družili…..I ljudi su bili bolji. Ovi danas, obično kažemo, se prozlili, izopačili, odljudili……
Zato treba sve menjati. Počev od političara na vlasti, koji su krivi za težinu našeg života, pa do čistačice u firmi u kojoj radimo, a koju su ti isti političari doveli da čisti, a ona inače nikako ne obavlja svoj posao.
Kada jednoga dana, u tom boljem sutra, sve njih promenimo i dovedemo druge ….biće nam……e, tu vas čekam. Neće nam biti bolje. Biće nam opet gore nego danas. Jer nama se to sutra nekako, pri dolaženju, pokvari i pretvori u nešto što nismo ni želeli, ni tražili.
Nikada, u našoj istoriji i na ovim našim prostorima, mi nismo dočekali „bolje sutra“. A uvek smo ga čekali i radovali mu se. I dok svi normalni ljudi u svetu žive danas, mi živimo juče i sutra. A danas evociramo uspomene ili čeznemo za nečim, što se nikada neće dogoditi.
Interesantno je da nam nikada u ovoj priči nije palo na pamet da sebe menjamo. Da pokušamo da budemo drugačiji, kako bi i život oko nas bio drugačiji. Da pokušamo da ukapiramo da država nije nešto izvan nas, već da smo država mi. I da niko ne može da nam stvori bolji život, u čijem stvaranju i sami ne učestvujemo. Počev od našeg ponašanja, gledanja na stvari, do posla kojim se bavimo i u kome bi trebalo da budemo najbolji.
Pošto od prošlosti nema neke naročite vajde, a budućnost je u našim rukama – što ne bismo počeli da je zidamo današnjicu? Ciglu po ciglu, pa će valjda na kraju nešto i da ispadne. Ovako smo godinama zarobljeni u nekom međuprostoru, u kojem tražimo krivca za naše nevolje i nedaće, a krivac je tu, u nama.
8.Decembar
