U Srbiji i svetu se svake godine obeležava Dan primirja, u znak sećanja na 11. novembar 1918. godine, kada su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.
Primirje u Prvom svetskom ratu je potpisano toga dana u šumi kod francuskog grada Kompjenja, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, i bilo je na snazi sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju, 28. juna 1919. godine.
Dan primirja je obeležen u isto vreme u svim glavnim gradovima država pobednica.
„Republika Srbija se sa ponosom i pijetetom seća stotina hiljada civila i ratnika, nevino i junački postradalih u borbama za odbranu i oslobođenje domovine tokom četiri ratne godine“, saopštilo je Ministarstvo odbarne.
Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović rekla je da Dan primirja treba da podseti na velike žrtve koje je Srbija dala boreći se svoju slobodu, ali i za slobodu čitave Evrope.
„Danas, kad se s ljubavlju i poštovanjem sećamo naših predaka i njihovog herojstva iz doba Velikog rata, treba takođe da gledamo u budućnost i da gradimo zemlju kakvu su oni želeli za sebe i svoje potomke, zemlju koja će biti slobodna da odlučuje o svojoj sudbini i koja će biti dobro mesto za život svih njenih građana“, rekla je Mihajlovićeva.
Obeležavanju dana primirja Srbija se priključila 2012 godine, pa je tako ovaj dan postao državni prazniik, a mi smo kao narod počeli oficijelno da ga se sećamo. Kažem oficijelno, jer se od te godine naovamo to tako i čini. I to je, takođe, dobro. Bolje išta nego ništa. Nije dobro što oficijelno sećanje na ovaj, kao i na mnoge njemu
slične dane, nije i stvarno sećanje i poštovanje “naših predaka I njihovog herojstva iz velikog rata”, kako reče ministarka Mihajlović. Nije dobro zato što smo, kao narod, počeli da zaboravljamo sve što je za nas važno. Za naše korene, naše zasluge i našu istoriju u konačnom. I ne samo da smo počeli da zaboravljamo, mnogi od nas nikada to ni naučili nisu. I ne znaju. A što je najgore, i ne zanima ih.
“Ne živi se od prošlosti, često čujemo”. Ali, da bi gledali u budućnost i gradili zemlju kakvu su oni želeli za svoje potomke i u tu svoju ideju ugradili i vlastiti život, neminovno moramo da poznajemo prošlost. Kako bi shvatili težinu sadašnjosti i imali motiv da se borimo za sutra.
Mislim da nam je to važno saznanje negde usput izgubljeno. Svesno ili nesvesno smo ga izbacili iz mozga, jureći za onim što se zove budućnost, naravno “bolja i svetlija budućnost”. Teško da ćemo do nje stići, ukoliko pokiušavamo da kuću gradimo bez temelja. Srušiće se u prvom naletu vetra, a nama, koji ništa o prošlosti ne znamo, neće biti jasno što se srušila.
Juče je bio taj dan. A kao da nije, osim što je ceremonijalno obeležen. I osim što su, zaposleni u državnim firmama, imali slobodan dan. Bio je radni za sve ostale, većina kojih se je krajem prošle sedmice iščuđivala uz pitanje „ kakav državni praznik. Dan primirja, a šta je pa to sada. Svašta slavimo, samo da se ne bi radilo“.
Toliko o tome. I o državnom prazniku koji je juče bio. I o svima onima koji ga pamte po tome što nisu išli na posao, ili što su morali da idu, jer rade kod privatnika.I o našim sećanjima na nas same, koja lagano blede, dok ne budu načisto izbrisana. I o nama, kao ljudima, koji ne poštuju sebe. A usput se čude, što ih drugi ne poštuju.
12.Novembar
