Peter Handke, austrijski pisac, dobitnik je ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost. Ova vest je izazvala brojna reagovanja na društvenim mrežama i u medijima. Srbe je obradovala, Albance i Amerikance razbesnela.
Neki se sećaju da je Handke proglašen za počasnog građanina Beograda 2015., kao i da je 2012. postao inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Albanka Vljora Čitaku je i na Tviteru i na Fejsbuku objavila istu poruku, ocenivši da je nešto „ozbiljno pošlo po zlu“.
Amerikanci izražavaju žaljenje zbog dodele Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu i ocenjuju da književna zajednica zaslužuje bolje od tog izbora.
U Austriji je sa velikom radošću primljena vest o Nobelovoj nagradi za Petera Handkea, pisca koji se često u austrijskoj javnosti našao na meti kritike zbog stajanja u odbranu srpskog naroda.
Predsednik Austrije Aleksander van der Belen rekao je da je „Ovo srećan dan za austrijsku literaturu, ali i književnost uopšte“.
Handke se zamerio zapadnjacima time što je napisao esej „Prava za Srbiju“, ali i mišljenjem o Slobodanu Miloševiću, za kojeg je govorio da nije nacionalista i da je želeo da sačuva Jugoslaviju, te je negirao da je bio „balkanski diktator i kasapin“, kako su Miloševića nazivali zapadni mediji.
„Oni koji su bombardovali SR Jugoslaviju 1999 godine i ubili hiljade ljudi, ne pripadaju ni Evropi, ni planeti zemlji. Nisam zbog
toga ljut, samo zbog njih osećam neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti” – rekao ja austrijski nobelovac.
Upravo zbog toga srpski reditelj Emir Kusturica kaže da je austrijski pisac čovek čija je politička borba samo nastavak njegove literature, koja se bavila skrivenim sadržajima egzistencije i pravdom malog čoveka.
Kako god, Handke je nobelovac zbog književnog stvaralaštva koje ostavlja iza sebe, ne zbog političkih stavova i ideje koju nosi u glavi. A na to, kao i svaki drugi čovek, ima pravo.
Protivniici su, po svemu sudeći, pucali u prazno, mešajući babe i žabe. Ako Handke voli Srbe, ne može da bude dobar pisac, jel tako? Da je Handke voleo Albance, da li bi bio dobar pisac i zaslužni nobelovac? Da je veličao bombardovanje da li bi ga Amerika više volela?
Odgovore na ova pitanja znamo, ali iz pitanja proizilazi novo pitanje. Je li to ta zapadna demokratija, koju nam evo više od 20 godina guraju silom i ispiru nam mozgove, ko da smo retardirani, je li to ta demokratija koja deli ljude po emocijama, političkim stavovima i njihovim ljudskim misijama, a ne po učinjenom, koje je predmet vrednovanja?
Handke je, zbog ljubavi prema Srbiji, svih proteklih godina bio persona non grata u 90% medija. I nije ga tada, a ni danas ga nije briga šta o njemu misle, jer je veliki broj ljudi pročitao njegova dela, i čita ih i dalje bez obzira na mišljenje neke tamo Vljore Čitaku, ili važnih ljudi iz američke administracije. I baš zato što ga nije bilo briga, i zbog toga što je svoje dela posvetio pravdi malog čoveka, Handke je i dobio Nobelovu nagradu za književnost. I pokazao, i dokazao …..da prave vrednosti nikada ne propadaju. Može dijamant i blatom da se prekrije, ali je i u blatu dijamant.
Nas ovde u Srbiji raduje činjenica da je baš on dobio Nobelovu nagradu. Najveće priznanje u književnosti otišlo je u ruke sjajnog pisca, humaniste i čoveka koji voli Srbiju, komentariše se u Srbiji.
Peter Handke je sjajan pisac, kažu o njemu sjajni pisci. I dobro je što su baš ti sjajni pisci doneli odluku da Nobelova nagrada pripadne sjajnom piscu. Pomrsili su konce onima koji sve rade po ključu, pa je švercujući se uz dobrog pisca, Petera Handkea, nagradu ujedno dobio i dobar čovek Peter Handke. A oni, koji ga ne vole, mogu da pokušaju da urade nešto poput njega, i da za to nešto dobiju Nobelovu nagradu. Po zasluzi, a ne po ključu…..razume se.
