Danas je 5-ti oktobar. Dan za pamćenje na svakojake načine, i iz različitih uglova. Protokolarnim rečnikom kazano, prošlo je 19 godina od demokratskih promena u Srbiji. Građani su se okupili 5. oktobra 2000-te godine ispred Narodne skupštine Srbije, jer tadašnji režim na čelu sa Slobodanom Miloševićem nije želeo da prizna izborne rezultate i ode sa vlasti.
Pošto nije hteo milom, da podigne belu zastavu i prizna sve što mu je pripisano i što se od njega zahtevalo da prizna, uključujući i brojne laži i ružne epitete – Milošević je otišao silom. I vlast je silom pala i u bukvalnom smislu……uz batine, prebijanja, uz upaljenu Skupštinu i raznošenje skupštinskog inventara na sve strane. Ali, to u tom trenutku uopšte nije bilo važno. Važno je bilo da je Milošević otišao u istoriju, a da su neki novi Miloševići mogli da sednu na balkon zapaljene Skupštine i narodu odande obećaju brda i doline. A brda i doline odoše zajedno s dimom zapaljene Skupštine.
Petooktobraši ovaj događaj nazivaju revolucijom i najvećom demokratskom promenom u Srbiji. Oni drugi ga zovu pljačkom, iznudom, silom koja je upotrebljena na najgrublji način, anarhijom koja nema veze sa demokratijom.
Sve je to u redu – neko misli ovako, a drugi misli onako. I svako misli da baš on misli ispravno. Narod ide za jednima, ili za drugima. Što je takođe u redu. Demokratsko pravo građanina u demokratskoj zemlji. Sve to, međutim, može da važi u politici, u običnom životu svi su građani. Sa jednakim potrebama i pravima, razume se. E, na ovom mestu je 5 oktobar pao. Ne samo da je pao, samoubio se. A to znaju dobro građani ove zemlje, koji su bili svedoci svega o čemu govorim. Pao je zato što je građane podelio na „dosovce“ i „komunjare“. Ničega nije bilo između…….dosovci i komunjare. Prvima je sve, posle
5 oktobra, bilo bogom dano: da sedaju na nezaslužena mesta, da zauzimaju pozicije i zapošljavaju se gde im se prohte i da rade šta im padne na pamet, da proganjaju neistomišljenike i svete im se na najgrublji način. I da vređaju, maltretiraju, stavljaju na stub srama sve „nedosovce“ uz stalno razmetanje, čuvenom u to doba, lustracijom.
Drugima, komunjarama, ništa nije bilo dozvoljeno. Ni pravo na odbranu nisu imali. Priznaju sve da bi spasli živu glavu na radnim mestima, ali badava……svejedno budu streljani. Krivi, ili pravi. Pitanje je samo šta je ovde krivica običnog građanina.
Dosovcima je tada bilo potrebno vreme da raščiste teren. Da ga očiste od komunjara – počev od direktora do portira. I u bukvalnom smislu su čistili…….u centru Niša je, posle jednog okupljanja socijalista, sprovedena akcija dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije. Sećaju se svi toga dobro – i dosovci i komunjare. Nemojmo da se pravimo blesavi.
A ovo je samo parčence parčenceta bahatosti prema narodu (jer narod je jedan, ponavljam), koja je sprovođena na delu posle petog oktobra. Ne bih ja sada o uspesima ili neuspesima jedne, druge ili treće vlasti. Dugačka je to priča. O ljudskosti bih, koju bi svaka od njih trebalo da nosi u sebi. I o neistinama koje mnogi od njih (na dosovce mislim), danas prerušeni i maskirani, izgovaraju, varajući neku novu decu koja nemaju pojma ko su oni i šta su bili, a i kakvi su danas. Rado bi da ponove priču od pre 19 godina, rado bi da se popnu na balkon i ponovo izgovore sve one laži koje su izgovarali ( a danas se prave dementni), rado bi da iznova podele narod i poseju mržnju, a oni da na toj mržnji sagrade svoju tvrđavu, koja se zove vlast.
Teško će to ići ovoga puta, rekla bih. Mnogo je razloga za to, u koje se ne bih upuštala u ovoj priči. Jer bi priča otišla daleko. A ima šta da se priča, i ima šta da se kaže. Mislim i da treba da se kaže. Zato što nekim političarima, sa tog čuvenog balkona i iz Skupštine u plamenu, treba jednom reći DOSTA. Dosta sa lažima i izmišljotinama ni na čemu zasnovanim. Valja imati na umu da postoje ljudi koji nisu bili ni dosovci ni komunjare i koji su sve to videli, čuli i zapamtili. A mnogi su tu „demokratiju“ i osetili na vlastitoj koži.
10.Oktobar
