Na današnji dan 1958. godine niški tramvaji su krenuli na svoju poslednju vožnju od Železničke stanice do Niške Banje. Tog avgustovskog dana na poslednji krug tramvaje je u Nišu došlo da pozdravi blizu 20.000 ljudi. Ispratili su ih na putu za večnost.
Tramvajski prevoz je bio sistem javnog prevoza u gradu čitavih 28 godina, od 16. novembra 1930.godine. Do tada su se za gradski prevoz koristile čeze i taljige, a bilo je i fijakera, pa i taksija.
Mlađe Nišlije i ne znaju da su niškim ulicama nekada išli tramvaji, da se čulo zvonce kojima su upozoravali pešake da se sklone sa šina, da su u toku zime kola bila zatvorena, a u vrele letnje dane otvorena.
Niš je tramvaje dobio od novca koji je uplatila Nemačka na ime ratnih reparacija iz Prvog svetskog rata. Suma od preko 21 miliona dinara plaćena je za postavljanje pruge, tramvaja i tramvajske stanice. Zajedno s tim, izgrađene su dve električne stanice i mreža električne energije je proširena po gradu.
Prvi tramvaji su stigli u Niš 31. decembra 1922. godine. Tramvaj se kretao od železničke stanice do Niške banje. Za 28 godina, tokom upotrebe sistema, ukupno je prevezeno otprilike 7,5 miliona putnika, kažu dobri poznavaoci ovog vremena.
Izgradnja tramvajske pruge i ostale infrastrukture bila je poverena češkoj kompaniji „Kolben i drugovi“ koja je postavila tramvajske koloseke, izradila remizu, dve ispravljačke stanice i postavila kontaktnu mrežu.
Radovi na izgradnji tramvajske pruge su počeli 1928. godine, pod rukovodstvom niškog preduzimača Sotira Blagojevića, a završeni su u maju 1929. godine. Saobraćaj je zvanično uspostavljen u nedelju, 16. novembra 1930. godine. Tramvaj je išao od Železničke stanice do Niške banje.
Ukupna dužina tramvajske pruge je bila oko 12 kilometara, a vozni park se sastojao od 10 tramvajskih motornih kola i po pet zatvorenih i otvorenih prikolica. Tramvajska pruga je bila jednokolosečna sa trinaest stanica i sekla je železničku prugu na dva mesta, kod Pirotske rampe u Ristićevoj ulici i niškobanjske rampe. Da bi prošao 14. kilometara na šinama, Nišlija bi se u proseku vozio i po dva sata, ali osećaj je bio gospodski. Cena karte bila je dinar.
U niškom tramvaju 1930. godine nije smelo da se pljuje, peva i prosi. U kola je bilo zabranjeno uvoditi pse i živinu.
Po ukidanju saobraćaja 1958. godine niški tramvaji nisu uništeni, već je napravljeno unikatno ekskluzivno naselje vikendica od tramvaja u Niškoj banji.
Godine 2007. opštinske vlasti Niške Banje proglašavaju naselje od tramvaja-vikendica za ruglo i uništavaju sve tramvaje osim jednog koji čeka restauraciju i mesto u muzeju kao simbol jednog vremena koje je za nama, ali bi mnogi da se ono vrati.
Na ulicama su iz zamenili autobusu koji su, po proceni ondašnjih vlasti bili rentabilniji ili su, pak, bili simbol brzog ulaska u bolji život. Procena je, čini se, bila pogrešna jer tramvaji u mnogim evropskim prestonicama danas predstavljaju pravu atrakciju za turiste.
Za povratak tramvaja u grad na Nišavi zalažu se mnogi, a među njima je i Nišlija Dragan Ilić Klema koji je godinama vodio ovu borbu. Mada nije uspeo da vrati tramvaje u grad, Ilić je supeo da sačuva jedan od njih. Tramvaj broj 6 zahvaljujući ovom Nišliji se trenutno restaurira uz pomoć ambasade Nemačke u Srbiji. Po završetku restauracije dobiće svoje mesto u gradu da Nišlije zauvek podseća na vreme kada se na ulicama čulo tramvajsko zvono.
Lep tekst, pun podataka.